Walt Disney – verzija sa happy endom (II)

Oznake

,

Recimo da je ličilo na moje nikad ostvareno pohađanje časova vožnje. Kad će – samo što nije. Mislim da se nije baš ni imalo nekakve ideje kako da se uradi to sa presađivanjem gramofona. Uz to – što mi se činilo presudnim za te prve mesece – ja (opet ja, ne najveći, već jedini krivac) nisam baš bio vičan tako osetljivim poslovima, a i nisam hteo da se učim „na živom pacijentu“; nešto bi pošlo po zlu, pa ne bi moglo nazad. Inače, najviše volim kad mogu da se oslonim na sebe, da ne zavisim ni od koga. No, ulog je bio preveliki – tada nenadoknadiv u slučaju gubitka (hmmm, a da li je teško pretpostaviti šta sam prvo pretpostavio).

S druge strane, nudilo se i alternativnih rešenja: iz naše kuće su u druge otišla dva gramofona; šta će nama, kad smo imali 3-u-1“? Ja, koji sam mislio da smo dobili svemirski brod, verovao sam da nam zaista ništa od te “starine” neće više trebati. Mada nisam bio prst odluke da ti starci izađu iz kuće, da bi ostao samo „3-u-1“, to mi nije smetalo da uživam u posledicama spadanja knjige na dva slova („3-u-1“ slova). Uredno složene ploče su izmamljivale uzdah: „pa, eto, vi imate puno ploča, samo kad bi negde mogao da se nađe gramofon“… Pa, eto,. moglo je da posegne za jednim od naših gramofona „u rasejanju“, što, opet nije zavisilo od mene.

Sreća je da mi priča o gramofonu nije bila najbitnija stvar u životu, jer bih, zbog pomenute nespretnosti u „stajanju na loptu“, najverovatnije sa 26 godina pogubio zalihu živaca koju sam planirao da krckam penzije. Istina fakultet vas, ako ničem drugom, makar nauči veštini čekanja, ali… Prolazile su godine sve manje je i pominjan, ali su ploče ostale na mestu. Za sebe ne mogu da kažem da je baš uspelo totalno da mi „izađe iz pameti“ ta gramofonska priča. Samo su bure nekih drugih, ozbiljnijih životnih (čitaj: studentskih) briga mogle da je preplave.

Zrno (po zrno) nade

Poneki put je stvarno izbijala na prvo mesto. Pošto sam već uveliko bio student, naravno da je gramofon mogao vrlo retko da bude na prvom mestu, ali je bio.

  • Ma to ćemo mi za minut“ – rekao je prvi od kolega sa studija, koji je rekao da to nije problem. Verujem da nije, ail znam da jeste problem podsetiti ga na to što je rekao. No, ja jedino sebe mogu da pitam u svakom trenutku, jedino sebi da dosađujem. Ostalima ne. I sad, bio problem, ne bio – nije rešen; kolega je otišao kući – u drugi grad; nikad više nije pomenuo gramofon, a meni je bilo glupo; kome ne bi, pored svih bitnijih stvari – ispita, kolokvijuma, vežbi, uslova (za upis sledeće godiner); poneki put razmišljam: jeste da je dobro da vam nešto skrene pažnju sa problema koji ne možete da rešite, ali da to budu tako surovi uslovi studiranja kao što su bili u Čačku devedesetih – pa, to baš i nije moralo…

  • Drugi kolega koji je radio isto to (servisiranje elektronike), koji mi je čak i popravio nešto od neispravnih uređaja, spasavši ih tako od mog „igranja“- ćutao je na pomen da bi mogao da proba da raskine vezu gramofona sa ostatkom „3-u -1“. Oprezan – skidam kapu, ali se taj osećaj udavio u razočaranosti. Da, znam, očekvao sam od njega da uradi nešto što ja nikad ne bih – da postupi protiv svojih principa. On je, takođe, bio jedan od studenata koji su studirali u mom gradu, a nije bio moj sugrađanin. Znači – otišao je kući.

  • Poslednji pokušaj mi je ogadio svaki smisao pitanja: bio je kolega-student, a i profesionalno se bavio popravljanjem elektronskih uređaja; Nije bilo nikakve sumnje da bi od mene dobio pare za rad, međutim, odgovor koji sam od njega dobio, totalno me izbezumio. Kaže majstor: „Ih bre, pa to možeš i sam da uradiš, samo…“ Nabrojao je sve ono što sam znao da moram a i znao da ne bih smeo da uradim, da ne bih nešto pokvario. U trenutku kad mi je to izdeklamovao, od iznenađenja sam zanemeo; obična rečenica da nisam siguran u svoju ruku, da nemam tako preciznu lemilicu… zvučala mi je kao vrisak u pustinji, urlik u “gluvoj sobi” u kojoj ne rade mikrofoni.

Ili pobediš, ili si pobednik

Sa četrdeset još nisam imao gramofon, ali sam počeo da radim. „Na mestu gde nastaje internet”. Tako sam govorio, jer sam, stvarno, došao „na dva koraka“ od mesta na kome nastaju sajtovi, na kome su serveri sa bazama, mejl serveri, web ekipa…

Prodaja tehničke robe. Da nisam radnik, a da me odvedete u maloprodajnu radnju firme u kojoj radim, ponašao bih se kao malo dete – gledao bih i ne bih izlazio. Danima. I sto posto bih znao tačno da nabrojim šta sve prodajemo, za razliku od činjenice da radim i da znam samo ono sa čim radim.

Sa gramofonima ne radim, pa mi nisu ni padali na pamet. Dve godine sam dopunjavao po kući šta je trebalo da se obnovi – nešto s „polunamerom“, a nešto sa namerom. A onda jednog dana, pitao sam: „A jel prodajemo mi gramofone?“ Umesto odgovora, dobio sam link sa kompletnom ponudom gramofona. Ne verujem da su mislili da ću ja da budem kupac, jer – ko normalan danas kupuje gramofon?. Možda onaj ko ga je već imao, ko ga je nesmotrenošću izgubio, ko je uspavao Volta Diznija misleći da će lek za njegovu bolest biti pronađena brzo. Čuđenje kao metaforu pitanja sam video kad sam rekao da sam zainteresovan. Poprilično čuđenje.

  • U mojoj kući, gramofon je istorija“ – rekao sam im.

Tu istoriju bih im rado ispričao – na ovom blogu je skrivena ispod taga, takođe samo zagrebana – ali, ima trenutaka kad na poslu kažem: „ovde sam da radim, a ne da pričam“.

1160483

Čekanje na poslednjoj stanici

Verovao sam sebi – svojoj nameri, tačnije – ali sam sumnjao u naklonjenost okolnosti da ću moći to da uradim za 6 meseci; toliko je trebalo da istekne kredit koji sam uzeo za neku drugu tehničku novotariju. Video sam već da me ponovo uzima nestrpljenje. Ovo današnje mi je bilo čudno, jer sam mislio da sam takvu vrstu nestrpljivosti ostavio pre 24 godine, kada je „3-u-1“ ušao u našu kuću. Ono što se razlikuje je veština naučena na fakultetu – 1000 načina da skratite vreme čekanju i da pobedite nestrpljivost. Nije bio problem dok sam među kolegama, prijateljima na poslu, društvom, sa onom koju volim (makar i u mislima), ali šta kad svega toga nema?

Iako mi se do sada nije desilo da se od nečeg odvokavam (nepušač sam oduvek), priče o post-pušačkim krizama sam i slušao i gledao. Čekajući da prođe vreme, tačno sam osetio da mi treba nešto da zaposlim misli i ruke. Da ne mislim na tih šest meseci koje sam čekao da prođu. Pa sam počeo da osmišljavam ovaj tekst, koliko delova, o čemu da piše, o čemu ne… S obzirom na to da je teško i sa ovoliko reči ispričati je, imao sam o čemu da razmišljam, a onda je došao taj dan.

Nisam čak ni hteo da razmišlčjam da je oko Nove godine i da će možda kasniti u odnosu na rok koji nudimo kupcima. Ne – hteo sam da poručim odmah.

Obradovao sam se kao malo čemu u poslednje vreme. Gramogon, koji sam čekao 16 godina, konačno je tu.

Volt Dizni je mogao da se probudi i bajka da se nastavi.

(k-r-a-j)

(ovde je prvi deo)