Ovaj tekst je inspirisan tekstom „Kućni ljubimci” autora Mungosa.

    Živim u soliteru, pa mi je držanje kućnih ljubimaca ograničeno na one koji se mogu čuvati u kavezu.

    Već dvadesetak godina nemam niti jednog kučnog ljubimca, ali kao klinac pamtim kanarinca. Bio je zaista kućni ljubimac. Svi smo ga voleli i brinuli o njemu. Pošto se u našoj kući oduvek slušao radio, pre dvadesetak godina to je bio uglavnom „Radio Beograd“. U sedam sati počinjala je emisija „Dobro jutro, deco“. Na početku te emisije slavuj je pevao pesmu, koju je naš kanarinac naučio, pa je u toku dana reprodukovao. Da ste me u to doba pitali šta je najbolja hrana za kanarinca i bezbroj drugih sirtnica, koje život kanarinca u njemu neprirodnoj sredini čine podnošljivijim – znao bih napamet. To vam je slično onim privremenim znanjima koja stičete kada pravite kuću: svako ko zida kuću tačno zna koliko lopata peska ide na koliko kofa vode.

    Ponekad smo kanarinca iznosili na terasu, da se nadiše svežeg vazduha. Unosili bismo ga uveče pre nego što temperatura zapreti da priđe minusu. E, ali, jedne večeri zaboravili smo da ga unesemo u kuću. Pogodili ste šta se desilo sa njim.

    Moj otac jako voli akvarijumske ribice. Zahvaljujući ribicama, prvi put sam video Novi Sad sa pet godina. Tamo je moj otac odlazio da kupuje ribice i opremu za akvarijum. Išao je i u Beograd istim poslom, ali je znao da je u Novom Sadu najbolji kvalitet. Ribice više ne držimo, jer je jedan klinac iz komšiluka, želeći da se „igra“, ogulio lepak koji je sa spoljne strane držao  stakla od akvarijuma „združenima“. Tako je počeka dacurka voda, što je najavilo kraj akvarijuma. Iako već dvadeetak godina u stanu nema akvarijuma, moj otac s vremena na vreme, možda čisto da ugasi podgrejani žal, kaže kako će da obnovi akvarijum. Tako priča već tri-četiri godine.

    Mala kornjača, koja je svoj kratak vek završila zgažena u maminoj cipeli, provela je tek toliko vremena u našem stanu koliko je potrebno da je zavolimo, zapamtimo i žalimo.

Oglasi