Oznake

, , ,

Iz ne uvek veselih razloga sam kao mali išao u Beograd. Nagledao sam ga se poprilično. U međusobnom očijukanju uspeo je da mi se uvuče u srce. Jedna od stvari koje sam zavoleo u Beogradu je radio program „Dvestadvojke“. Pre ovog haosa iz devedesetih, u mojoj okolini to je bio jako puno slušan radio. E, ali – jedan deo programa je za nas iz unutrašnjosti bio sakriven. Kao što to obično biva, mislio sam da je to onaj najlepši deo. Nekih nedelja mog boravka u Beogradu, kad su roditelji hteli da mi nadomeste one ružne povode dolazaka koji su su dešavali radnim danima (tačnije četvrtkom), išao sam kod strica u Beograd. 

Moj stric vam je, ljudi, čovek koji je proputovao pola sveta. Izgradio je pola bliskog istoka. Sa svojih putovanja je, između ostalog, donosio najsavremenije tehničke sprave za reprodukciju muzike. Sećam se da sam kod njega vido prvi JVC stereo sistem. Gledao sam kao u avion. Kao i svaki dečak, sanjao da ga i ja jednom vozim. 

Dok sam tako opčinjen gledao „muzičku lađu“ mog strica, sa radija je išao pogram „dvestadvojke“. Bila je nedelja i na radiju je bilo “Indeksovo radio pozorište”. Sećam se jedne epizode – momak kome roditelji prave ispraćaj u vojsku. Momak traži od muzike da mu svira šansonu „Milord“, a oni razvezuju: „Poranioooo Milo-RD, da obiiiiiđe vino-GRD“.  

Na povratku u rodni mi grad, naravno da sam pokušavao da pronađem „dvestadvojku“. Nije teško – u mom delu Srbije mogli ste je naći na dva mesta na skali. Ali ono što me opalilo kao grom i teško razočaralo je što oko osam program „dvestadvojke“ zamenjuje program „Stereorama“. Da se razumemo – nemam ništa potiv klasične muzike (naprotiv), ali zašto baš tu i tada, pitao sam se. Jednog dana igrajući se sa radio skalom, na „pola nokta“ iza „Stereorame“ pronađem „dvestadvojku“ koja krči. E, tada kreću prvi eksperimenti sa antenama, koji će me pratiti tokom devedeseth skoro svakodnevno. Uzalud je bio moj trud – od dvestadvojke ni traga.  

Ponovni susret sa programom dvestadvojke tokom vikenda desio se na adsl-u. Naravno, mnogo vremena je prošlo od osamdesetih, a ja sam nekako za pethodnih dvadesetak godina uspeo da sagradim „muzički avion“ sličan onome koga sam viđao kod strica. „Indeksovo radio pozorište“ je odavno već slučajno sačuvana arhiva entuzijasta među onima koji su ga pravili. Dvestadvojka je tokom devedesestih doživela krah u pravom smislu te reči – tokom devedesetih nisam ni hteo da je slušam. Danas je to samo „magni nominis umbra“ kako bi rekli stari Latini (senka velikog imena). 

Moj stric i dalje živi u Beogradu. Više ne ide u pečalbu. Kako nam je svima Zagreb postao inostranstvo, tako je i njemu pečalba postala susedna kafana. Tamo svira bas gitaru u jednom orkestru. Pre dvadeset godina je učinio nešto što mi je “zakucalo” životni put – kupio mi je „ZX Spectrum“, onaj mali računar, o kome kad sada pričam klincima oni ne veruju da je nešto takvo ikada postojalo. Iako „Spectrum“ ni tada nije bio „avion“ među računarima, prve korake u programiranju sam napravio na tom malom računaru.  

Dok ovo pišem na dvestadvojci ide ono što možete čuti i radnim danima i zbog čega ne morate žaliti što ovaj radio ne možete čuti vikendom. Neke emisije su preseljene na druge radio stanice, ali su i tamo prenele taj „virus“ sa dvestadvojke, koji moj brat zove „što sam stariji sve sam bio bolji“.

Oglasi