Oznake

, , ,

Nisam se izgubio na Paliću (makar ne za stalno), kao što bi se moglo pretpostaviti. Skoro pa će deseti dan kako sam došao, a ne pišem o tome kako je bilo. To može da probudi različita razmišljanja. Razmišljam nešto na temu naših blogerskih „pisanija“ – skoro svi mi pišemo o svojim let(ovanj)ima. Skoro kao ono školsko „Doživljaji sa lenjeg raspusta“, koje smo u raznim varijantama ovog naslova pisali gotovo kroz celo i osmogodišnje i srednjoškolsko obrazovanje. I onda nije čudna rečenica jedne naše blogerice, moje blog drugarice, koja kaže da blogove pišu samo štreberi. Mada se kolokvijalno reč „štreber“ koristi za one koji non-stop uče, a svoje znanje overavaju diplomama i peticama, može se reći da jesam bio štreber jer sam jedan predmet obožavao i samo njega učio (prolazivši sa uglavnom manje uspeha). Kada klince koji dolaze na internet pitam „Šta imaš iz mog omiljnog premeta?“ svi kao iz topa pitaju „A je l iz matematike?“ „Zar na to ličim?“ pitam sebe samoironično. Kako li su samo provalili?

No, da se vratimo mi na temu broja.

Mesto za odmor se nije pomerilo jedan jedini milimetar u odnosu na pethodnu godinu. To je možda i razlog zbog koga će mnoge moje rečenice biti „za razliku od prethodne godine“.

Početak je obećao nešto jako lepo. To lepo u autobusu na mestu pored mog. Ušao sam u Beogradu, a njeno sedište je čekalo drugoga. „Je l slobodno?“. „Naravno“, rekla je. Putovanje do Subotice je bilo lako kao omiljena pesma. Takvu sagovrnicu treba voditi na put oko sveta, obišli biste ga za minut, a od svega što biste zapamtili bio bi samo njen glas, oči, šta već ko voli. Kada su me kasnije pitali kuda sam putovao, rekao sam: „Nemam pojma, imao sam zanimljivo društvo, pa nisam ni gledao kuda idem.“ Išla je isto do Subotice,

Welcome back ili welcome home?

Nikada mi se nije desilo da jedan grad zapamtim „iz prve“. Beograd, na primer neću naučiti nikada. Suboticu sam zapamtio odmah. Sve me čekalo na svom mestu. Ovog puta niko nije morao da mi kaže gde je stanica za „šesticu“ (autobus koji vozi do vikend naselja). Jedino nisam znao na koju stranu ulice treba da stanem da bih otišao u pravom smeru. I sada sledi ono što me u Vojvodini očaralo još prošle godine.

„Izvinjavam se, je l na ovu stranu treba da se stane za ‘Vikend naselje?’“

„Da, i mi idemo tamo pa možete sa nama“

Ništa neobično, pomislih, taman će mi ljudi reći gde da siđem da ne bih putovao do granice na Horgošu (ne brinite, išao bih zajedno sa torbama). Onda staju kola i jedna od dama sa kojom sam čekao autobus mi reče:

„Hajte sa nama.“

Opet sam, zarobljen dvema torbama, imao samo najobičnije „Hvala“.

Jedan miran i tih odmor. Druga epizoda preziranja štoperice i programiranog dana. Takvo nešto mi je i trebalo. Ustvari, treba mi svake godine. Veče ste mogli provesti ili u Subotici na najlepšem trgu na svetu ili na Paliću u centru. Rezultat bi bio isti. Mnoštvo najlepših pogleda koje ste mogli krasti bez opasnosti da ćete biti krivično gonjeni. Jedini krivac mogli ste biti sebi samima, što ne možete da postignete toliko krađa za vreme koje je uvek prekratko kada vas zapljusnu najlepše oči na svetu. Zbog broja ukradenih pogleda mogao bih dobiti decenije robije, ali bih ćeliju delio sa desetinama devojaka koje su ukrale nekoliko desetina mojih uzdaha.

Prvo ovogodišnje jutro u Subotici hteo sam da poklonim svojoj saputnici do Subotice. Uzvraćena poruka na pozivnicu na limunadu bila je da je nešto iskrslo i da mora da se vrati kući… Ok, Sizife, zar ti se kamen prvi put skotrljao? Kafu sam ubredio da joj društvo i ne treba, pa ću i limunadu naučiti.

S limunadom nisi sam

Nekada davno, (moj pokojni deda bi rekao „pre rata“) pio sam limunadu koju sam pominjao godinama (deceijama). Bio je Split i vraćali smo se iz Makarske sa mora. Krigla je bila tolika da sam mogao samo pogledom da je okružim. Celog svog potonjeg života tražio sam neku nalik na splitsku, ali u Čačku su je nekada pravili veoma sramno mešajući „limuntos“ sa vodom. Mnogo godina kasnije sam otkrio, veoma slučajno, da u centru Palića prave jako lepe limunade u koje ne samo da ide limunov sok, već neki posvećenici svom poslu stavljaju i cele limunove kriške. Pomislio sam da je to možda slučajno, pa sam svoje ovogodišnje letovanje posvetio isprobavanju limunada. Konkurencija je bila žestoka, „posla“ je, na sreću, bilo preko glave.Kako sam birao mesta gde ću piti svoju limunadu? Najlakše je naći mesto pored obale. Uvek sam se pitao, a jednom i naglas, da li je moguće obalu jezera obići u krug. Gazdarica, inače jako ljubazna žena, rekla je da ne može. Ko je hteo (evo ja!), mogao je i da proverava. I tako sam spajao lepo sa istraživačkim. Krenem sa jednog kraja obale prolazeći razne „montažne kafane“. Seo sam u onu u kojoj mi se muzika u tom tenutku najviše svidela. Mirisala je na uspomene toliko da nisam hteo da dozvolim da neko drugi miriše moje uspomene više nego ja. 

„Kad nešto zaista jako želiš, to će ti se ostvariti“ (pozitivistička maksima)

Uspomene su mirisale malo prejako, pa sam jedan deo sastavljnja linije oko obale jezera sastavljao sanjivih očiju. Kada sam ih „otvorio“ bio je sumrak. Mogao sam da dozvolim sebi da me uspavaju sećanja, jer zaboga, na Paliću se ne možete izgubiti osim ako to istinski ne želite. Ne znam da li sam želeo, ali sam se odjednom našao tu gde nisam znao pouzdani izlaz. Veče se pretvaralo u noć, nebo se gasilo.

„Ništa strašno“, rekoh sebi, „gazdarica mi je ionako rekla da ako se negde izgubim mogu da je pozovem, a ona će doći.“

Ruke u džepove – nema mobilnog. Pa, da – hteo sam da me niko ne uznemirava, pa sad moram sam da tražim put po sve većem mraku.

„Imam ideju: naći ću negde policiju, pa ću da ih pitam gde da nađem put.“ Traži, traži, pa ćeš naći (što, štooo…?). Ali ne nađoh. Nigde nijednog policajca, nigde nijednih kola policije. Ehhh…

„Pa, dobro. Zakucaću nekome na vrata (ovde nema neljubaznog sveta), pitaću ih da li mogu da se poslužim telefonom, pozvaću 988, pitaću za gazdaricin broj, a onda ću je zvati da me vrati do kuće.“

Zamislio se ja tako, kad u susret idu dva „medena srca“.

„Ćao, devojke. Ja se malo izgubio… ustvari, poprilično sam se izgubio. Znate li gde je…“

„Pa mi smo isto u toj ulici!“

Morao sam da zaustavim kovitlac u glavi. Kakva slučajnost! I aj sad ti slušaj šta dame pričaju kuda da se vratim. Nešto one pričaju, a ja ponešto od toga „hvatam“. I ponavljaju. I ja ponovo slušam. „Hoćete džabe mobilni?“ Fora nije uspela kao kod moje saputnice do Subotice. Provalile su da nudim broj a ne mobilni.

„Ali mi smo tu još dva dana.“

„Šta ima veze, ja sam još tri.“ i izrecitovah na brzinu svoj mobilni, bez povratne reakcije. Izgleda da je jedna od dama zapamtila.

Elem, izvedoše me devojke svojim uputstvima preko mog omiljenog parka do tornja. E, sad samo treba da okreneš prema svojoj kući niz „Horgošku”. Našavši se kod tornja počeo sam da se smejem sebi tako glasno kako se samo možete smejati tamo gde vas niko ne poznaje.

„Ne na tu stranu, Džordž!“

Ostalo je „sabrati jedan i jedan“. E, doduše ima nas koji bismo pitali „a je l levu jedinicu sa desnom ili desnu sa levom?“ U tom stilu, krenem ja „prema kući“ ali nešto mi sumnjivo – okrenulo se naopako. Provalim ja da su desnoj strani neparni brojevi i da opadaju kako idem napred. Au, pa ja krenuo prema Subotici. Bogami, poprilično sam odmakao. Neba već „nije bilo“ – bilo je samo mraka. Da bih za svaki slučaj proverio svoje hipoteze, zaustavim jednog momka (nisam u to doba dana mogao da nađem „medena srca“, pošto ako su „fino vaspitane“ u to doba sede kod kuće – obesite me zbog ovoga odmah!). Kaže momak da jesam na dobrom putu („Horgoškom“ ili „Palićkom“, zavisi kako ga ko zove), ali u pogrešnom smeru („Hvala Bogu da nešto danas pogodim, pa makar taj pogodak bio da sam pogrešio). Naravno da kad mije već bilo sabrano to čuveno „jedan i jedan“ nisam morao da pitam „je li mala dvojka ili obična?“ Sutra sam išao da vidim gde sam to lutao i bilo mi je još smešnije.

Povratak

I eto – tako je prošao moj odmor na Paliću. Ovo su samo parčići. Društvo od prošle godine se iz raznih razoga nije našlo ponovo na okupu, ali sam upoznao neke nove ljude, koji su, što bi moji klinci rekli, „bruka kol’ko su dobri“. Nego, slušam jedan novosadski radio, pa me ubiše nekom nostalgijom iz meni najdražeg vremena. Osećam da ću se rastopiti, jer su „nemilosrdni“. 

MB komentari