Znate li o čemu razmišljam? O propuštenim šansama. I znate li gde sam se zaustavio? Na školama stranih jezika i računarskim kursevima. Zašto ih je ovoliko i zašto su popunjeni?

Ovih dana

Ko sa decom radi, sanja da je još uvek u školi. Posle tih snova sam najsrećniji čovek na svetu. Ne zato što sam sanjao, nego zato što sam se probudio. Kad ukapiram da je bio san, nema srećnijeg čoveka na svetu. Škola mi je bila jedna vrlo stresna aktivnost. ali uglavnom korektno odrađivana.

Možda se blogerima roditeljima nekada omakne pa ostave na MB stranici svoje kompjutere. Možda nestašna deca „istražuju“ šta to njihovi roditelji otvaraju, gde klikću. Nazvao bih tom akonto osvetom za buduće ili zasluženom osvetom za prethodnu premetačinu po rokovnicima, sveskama, telefonskim imenicima (mobilnim telefonima?). Roditelji kažu ili „slučajnu“ ili „dobronamernu”. Pošto, dakle, pošto ovo možda čitaju i deca, biću edukativan. 

Moji roditelji se sigurno ne razlikuju od ostalih kojima je stalo do budućnosti svoje dece. I zato sam vrlo često slušao priču: „Samo ti, sine, uči. Znanje će doći nekada do izražaja.“ Govorila je to moja majka pokušavajući da me skrene od misli „kako oni mogu da ništa ne uče, a ja moram“. Mislim da ni mama nije verovala tome što je pričala, ali da je zbog budućnosti svoje dece morala da se pretvara da veruje. Mislim – nikad se ne zna, možda znanje stvarno nekada počne da se ceni. Do tada je valjalo imati „TV bastiljansku“ odvažnost pa deci (meni i mom bratu) reći da ne vidimo to što vidimo: da se loši đaci mnogo bolje provode, da uživaju u životu danas (a koga briga za sutra?!), već da oni ustvari ne uspevaju u životu i da cvrčak ipak na kraju dolazi kod mrava da traži hleba. 

Mama ko mama. Priča i ako ne veruje, jer zna da je to dobro za njenu decu.

Samo ti njemu pričaj, pričaj, ući će to njemu negde u glavu“. Ovo je fantastičan savet moje bake njenoj ćerki na pitanje kako da vaspitava decu. I mama je zaista pričala i pričala.  

Niski start

Završismo škole, pa onda krenuli na fakultete. Krenuo je i haos u kome su opet profitirali oni koji su se u školskim danima dobro provodili. I ne samo to. Oni su nama „štreberima“ delili lekcije. Evo sadržaja jedne od njih: 

Dobro, šta ti imaš od toga što učiš? Vidiš kako ja uradim ovom čoveku ovo, onom ono i tako posle imam ljude kad mi nešto zatreba. Ponekad mu ne naplatiš, pa ti postane prijatelj, pa ti onda ‘čini’ jer si ti njemu ‘učinio’“. Drugim rečima – „uzjaše te“ (izvinjavam se na vulgarnosti). Davno je moj mudri otac rekao da je najjeftinije ono što dobiješ za pare. Nematerijalnu cenu nekome možete plaćati čitavog života – ako razumete šta sam hteo da kažem.

Pa, evo, na primer“, počinjem ja u stilu svoje majke (mislim na onaj deo da ubedim sagovornika da verujem u ono u šta ni sam ne verujem) „dođeš ti sutra kod mene da tvom klincu pokažem matematiku ili tako nešto što ne zna, a za šta sam ja učio školu“. Ostatak razgovora vređa inteligenciju, a ja volim one koji čitaju ovaj blog.

No, šta je – tu je. Oni su zavladali. Oni koji su oslobađali mesto za novac u svojim džepovima tako što su glave oslobađali od mozga. Moglo se, naravno. Bili smo zatovreni, sami sebi dovoljni, ponosni. Bez sunca i vazduha. A u anaerobnim uslovima, mi koji smo se zamlaćivali školom znamo da najboje uspevaju gljive i bakterije. Kakav raj!

I lako je bilo biti „baja“ dok svet nije ušao i u našu kuću. A onda odjednom „poželjno znanje stranih jezika“, „neophodno znanje rada na računaru“. Može se i bez toga, naravno, samo teško ćete naći posao. Ne nađemo ni mi koji znamo da radimo na računarima ni mi koji baš ne čitamo Šekspira u originalu, ali makar umemo da se sporazumevamo na stranim jezicima. Ali, nama je malo lakše. Klinaca na sve strane. I to onih koji su pomalo rođeni u zlo doba, a pomalo vaspitavani u tom duhu. Knjiga ih „redovno neće“. Njihovi roditelji stoje u redovima ispred škola stranih jezika da nadoknade svoje „mufte“ opravdavan bežanije sa časova stranih jezika. Sada plaćaju to što su u školama mogli dobiti besplatno, samo da su se umesto „škole života“ učili ovu „dosadnu školu“. Ima jedna simpatična izreka koja kaže: „Bez škole možeš da nosiš džakove, a sa školom i da nosiš džakove“. Jasno je ko ima veći izbor.

Izlaz

Kao i obično, razumem decu. Kako da imaju motiva da učite kad vide da se sve pretvorilo u novac i u borbu da se on što lakše zaradi? Koga briga za nauku? Dok ne zatreba. A kada treba ili ćete biti onaj ko plaća da stekne znanje, ili onaj kome će biti plaćeno da ga drugome podari. Pretpostavljam da bi ovo bio najbolji stimulans deci koja rastu u svetu u kome su nadvladali ljudi koji misle da je poželjno raditi samo ono što se isplati. Još je bolje ako roditelji svoju priču mogu da potkrepe primerom iz porodice ili iz komšiluka: „Vidiš onaj komšiija sada ide u školu engleskog, zato što nije učio kad je išao u školu kao ti“. Nafiluju još na primer: „Umesto da idu na more, moraće da plate školu zato što nisu učili na vreme“. Verujem da bi ogroman procenat majki koje izvedu ovaj eksperiment na kraju knjižile uspeh.

Eto, i majke mog detinjstva koje su deci govorile da će znanje morati jednog dana da dođe do izražaja dočekale su svojih pet minuta. Hvala im i neka uživaju – zaslužile su.

Oglasi