Oznake

, , ,

ili pisanje o pisanju


Ovo bi trebalo da je moje stoto guranje kamena uz MOJBLOG planinu. Neki su ovu cifru pregurali odavno. Ako nam vreme ide svima isto, to ne znači da će nam se i stotke poklopiti. U nečije sam prvih dana blogovanja gledao kao na nešto što se meni nikada neće desiti. I nisam ni mario.

Слика

„Porodični foto album“

Znam o čemu sam sve razmišljao pišući blog. Čitajući ga retro, još mi je jasnije. Često je to bilo „davanje oduška“ – „Speaking corner“, što bi rekli „Londonezi“: Čak i ovako retko kako sam pisao, ipak mi je bilo bitno da neki trenuci, neke misli budu tu. Ko pročitao – pročitao; ko nije – nije.

Ja sam završio školovanje kao inženjer „banderaš“. Iz gimnazije izašao kao programer. Mi pišemo samo šta se mora, mada časnim izuzecima skidam kapu. Zato se možda pomalo nespretno izražavamo rečima. A nije da nas nema brbljivih. Ono što mi se najviše sviđa je što mi je, zahvaljujući blog(ovanj)u, pisana reč počela da liči na ono što govorim; a da što više pišem rečenice koje izgovaram su smislenije. Ponakad primetim da govorim svoje blog tekstove. Delujem tada sebi smešno. Padne mi na pamet da kažem: „Uostalom, ako te zanima, pročitaj moj tekst na blogu“. Nekim damama na četu to sam stvarno i govorio. Jedna sagovornica me pitala: „Da nisi i o tome pisao na blogu?“ A posebna je priča (za neku drugu priliku) kako su neki tekstovi nastali. Poneke sad kad čitam, pitam se da li su uopšte moji. Izgledaju mi čudno, a opet to sam (bio?) ja. E taj osećaj da mogu i nekog drugog sebe da pročitam, to mi je jedna od najjačih stvari bloga. Nešto valjda slično kao kada čitam svoje stare dnevničke zapise. Ili kad gledamo porodični foto album: na početku smo klinci, a kasnije odrastamo. Na slikama kao i na blogu.


„Puna škola đaka…“


Desi se i nešto ovakvo: pisao bih o mnogo čemu u isto vreme. O nečemu u pet, a o nečemu u sto pet radova. Moja stara „boljka“ još iz učeničkih dana je da mi je pošto-poto stalo da uradim teške zadatke, iako bih za to vreme uradio dva-tri lakša. Sa tekstovima za blog je drugačije, mada se i ovi od pet redova isto tako „guraju“. Mali „žuljaju“ velike kao kamenčić u cipeli, veliki „guraju“ male. I tako, kako ko koga prevari, tako mu se posreći da ugleda svetlost bloga. Lepo mi je da vidim da se neke milsli pretvaraju u reči. Zanima me: koliko i do kada? Izgovorili ili ne izgovorili, verovatno nam svima ovo pitanje negde lebdi.


Mnogi tekstovi su se utopili u komentarima (svi znate koliko su mi ponekad komentari dugi), nekada ono što sam hteo da pišem pročitam na drugim mestima, pa inspiracija splasne. Posebno ako neko to kaže bolje nego što bih ja. E a nekad me inspirišete. Stavio link – ne stavio, ima tekstova koje ste direktno inspirisali. O mom životu znate što-šta, jer mi blogeri znamo da se u dušu može zaviriti i preko slova. Hvala vam svima što sam još uvek ovde.

MB komentari

Oglasi