Oznake

, ,

Još uvek se bavim upoerđivanjem nekih mesta pre i posle. Na putu do posla prolazim ulicom u kojoj je taxi parkiralište. Njom sam jednom nedeljno prolazio „po zadatku“.

Taksista, verovatno, na nekom jeziku znači prijatelj ili dobar čovek. Bar su moja iskustva takva. Ne koristim taksi često, ali do sada nisam imao problema sa taksistima. Razumem sve koji jesu – i taksisti su ljudi.

Ovoga poznajem

Imam nekoliko prijatelja i prijateljica taksista, a da to nisam ni znao. Samo jednom od njih sam bio mušterija. Još sam radio. I mada je moje srednje slovo tokom školovanja i studiranja bilo Trčim-Da-Ne-Zakasnim, na posao sam uglavnom trčao jer sam hteo. A ponekad je bilo ono što je svojstveno nama koji do posla ili škole možemo doći čak i ako se dovoljno dobro odrazimo sa terasa naših višespratnica („please, don’t try this at your home“): „Ma, sad ću ima vremena…“, dok ne iscuri.

Išao sam putem do posla, ali ne na posao, već na jedno manje veselo mesto. Čačak nije veliki grad, pa autobuska stajališta možete prebrojati na prste. I ne možete sa svakog solitera da se odrazite toliko dobro da biste preskočili do stanice. I tako sam trčao i trčao, Školski je zaustavio:

– „Žuriš?“
– „Na autobus. Vozi do „Solida“ posle ću busom.“
– „A dokle ćeš busom?“
Već sam sedeo na suvozačkom mestu.
– „Do bolnice… Ma, nešto bezveze“ – morao sam da dodam, jer sam primetio kratak streloviti pogled prema meni.

Kad sam ukapirao da umesto prema autobuskoj vozi prema bolnici, imao sam priliku da prigovorim, i time osvojim šansu da budem izbačen na sred ulice. U toj nagradnoj igri nisam hteo da učestvujem, pa sam prećutao.

Znam ga od trećeg osnovne, sada već sedamnaest godina. Čak i da sam iz Čačka išao do Čikaga imali bismo čime da popunimo vreme. Taksisti, valjda zbog uglavnom relativno kratkih relacija koje „odrađuju“, brzo razmišljaju. Isto tako brzo kapiraju. Ako je još sa mušterijom toliko toga zajedničkog kao što smo imali nas dvojica, razmena kratkih pitanja i odgovora mogla je da ispriča celu jednu priču dugu dvadeset godina. Toliko već ima otkako smo završili osmi razred.

Žurivši polako sa pitanjima i odgovorima, konstatovali smo da smo nam mi i naši dobro. Dečica samo njegova. Dobro su, hvala Bogu: Još neka temeljna pitanja i znali smo da je sve kako treba. I naravno, videćemo se čim uhvatimo vremena.

Valja sesti prijatelju u taksi, ili ga primiti ako stopira, čisto da bismo vremenu koje nas razdvaja pod izgovorom posla, iskezili zube nadmudrivši ga: kradući minute za prijateljski razgovor, a da nam životno ludilo ne može ništa zameriti: pa, zaboga, on je na poslu dok vozi, a ja mu taj posao pravim jer se vozim.

Ovoga ne poznajem

Jednom je „za juče“ trebalo poslati papire na dvadesetolikometarski put u grad Eurokrema. Autobus ili taksi – pitanje je sad! Linijski taksi je spoj svega što mi je u tom trenutku trebalo. Kreće odmah, što je najvažnije. Čak ni: „E, jel možeš da sačekaš samo deset minuta da….“ Mogu, nije problem. Deset minuta mi ne rešava stvar. Ode majstor i nema ga jedno brat-bratu petnaest minuta. Ne treba izvinjenje, samo kad si došao, milsim se. Naglas rekoh samo: „U redu je!“

Nek je krenulo, lako ću zaboraviti. Idem ja i korak više. „Taksisti su ugalvnom razgovorljivi“, prebiram po katalogu klišea. Stigoh negde do polovine, kad majstor ne mogavši da ne primeti, konačno progovori:

– „Mnogo žuriš?“

– „Pa, dobro nije baš sablja za vratom… Ma polako, stići ću!“ NIje fora da se oseća krivim samo zato što je morao nešto da pregrize.

Lagano vreme je počelo da posustaje pred brzinom točkova: Čini mi se da nije ni počelo pošteno da teče, a vać smo bili u Milanovcu. Mister Cab driver je zaustavio „mašinu“ tačno tamo gde sam mu rekao.

– „Alal vera, majstore! Ovako brzo još nisam stigao!“ – prepisao sam rečenicu iz jednog manje više trash domaćeg filma, valjda poslenjeg skrojenog da porekne onu tih godina sve glasniju „ispod šlema mozga nema“ (Rimtutituki, pesma „Slušaj ‘vamo“, da ne bude zabune). Stvarno se čovek trudio da nadoknadi propušteno.

– „’oćeš posle opet za Čačak?“

Klimnuo sam potvrdno. Kasnije je čuo priču o „milanovačkom pokušaju“. Studirala je, ali je, za razliku od mene, bila uspešna. Završila i sada radi. Klinci su mi pričali da sada predaje u školi… E tad je izgovorio nešto što me fasciniralo

Sve što se srušilo, bilo je sklono rušenju. Ne možemo mi tu mnogo da pomognemo. Možemo sebi, ako se ne osvrćemo!“

Nije mogao na bolje tlo da poseje svoju opasku. Moje misli su odavno „razroke“: jednim „okom“ gledam uvek unazad: gde sam pogrešio, koga povredio a i ko je mene. Da mi se ne ponovi ni jedno ni drugo.

Nisam ga pitao da li piše pesme – uvrediće se čovek, možda. Reklo bi se da ih čita. Ili je možda kao ona plesačica iz filma „Flashdance“, koja kupi od uličnih igrača fazone, pa ih uklapa u svoju koreografiju za prijemni. Gledajući sa strane, rekao bih da im je svaka tura po jedan ispit iz (u)poznavanja ljudi. S nekim priča(o) pa pokupi(o) i ovu priču o rušenju. Svejedno, rekao mi je konačno nešto suvislo za razliku od one odvratne: „ko zna zašto je to dobro!“

****

Lica liče jedno na drugo, zato ih ne pamtim. Brojevi liče samo na sebe. Osim toga, mogu i da ih zapišem. Po izlasku iz taksija zaboravio sam da zapišem broj. Ustvari, zapisao bih ja, samo mi nešto bilo glupo da kažem: „E, majstore, da zapišem ja tvoj broj, pa ako…“ … bude trebalo, da znam koga da tražim. A verovao sam da je zaista bio izuzetak. Da više nikada neće da bude rok za juče. I nije bio do tri dana pred kraj mog prethodnog angažmana. NIje baš da je hitno, ali… gori pod nogama. E sad sam znao gde stoje linijski taksisti. Ošacovao sam ih redom, ali nisam uspeo da prepoznam mog prethodnog vozača. Lica liče jedno na drugo. Ne mogu da idem od jednog do drugog i da pitam ko je bio taj koji me vozio.

Pozvao sam zato nekoga ko nije taksista, ali je prijatelj.

MB komentari

Oglasi