Primetio sam („Tek sad?“- reći će neki) da bi prema dužini nekih mojih komentara neki od njih hladno mogli da budu i blog tekstovi. Zato sam rešio da u takvim prilikama linkujem svoje tekstove na one koji su mi poslužili kao inspiracija.

Jesam li za ukidanje vojnog roka i profesionalizaciju vojske, pita mene i sve vas gagi121212.

Jesam! Za ukidanje, nego kako!

Mada je, na primer, nesumnjiv uticaj „sive masline“ na stvaranje nekih izuzetnih bisera naše rok muzike (nekih koje bih, a pogotovo koje sam mogao da slušam nedeljama, danima, vekovima), ipak je „žrtva“ prevelika. Godinu izgubljenih dana samo da bi se nekome pokazalo „svoga Boga“ – mnogo je.

Ako ćemo o umetnicima, koliko li je samo karijera prekinuto u najvećem uzletu zbog vojnog poziva?! Ima, naravno, primera da ljudi žive od muzike (jesam li rekao nešto novo?), pa nije teško zamisliti nekoga ko mora da odbije poziv da karijeru nastavi u Engleskoj jer mu je stigao vojni poziv. Možda karikiram, ali ne mnogo. Uostalom, prelistajte malo starih rok časopisa, enciklopedija iste tematike. Kad smo već kod karijere, ko radi, vreme provedeno u vojsci mu ne ulazi u radni staž. Kad priđete penziji, poslednja godina se čini kao pet.

Vojska kao izgovor

Teza o disciplinovanju čoveka u vojsci je bespredmetna. Da sam roditelj vojnika, bilo bi me sramota da priznam da je vojska od mog sina napravila čoveka, a ne ja. Kakav sam ja to onda roditelj? Baš je komotna ta pozicija: „eto, ja kao roditelj ne moram da se trudim mnogo da vaspitam sina – vojska će ga ionako dograditi“. Roditelji se, dakle, ovom rečenicom „krpe“; tačnije krpe svoje propuste u vaspitavanju sinova: ako ga roditelji ne nauče da bude disciplinovan, odgovoran, radan, ako se kao civil ne bavi sportom, rekreacijom na blo koji način – ni vojska mu u tome neće pomoći. To što će u vojsci da radi jutanju gimnastiku, kopa rovove ili na drugi način da „čeliči“ mišiće, teško da će u njemu stvoriti naviku rađenja jutanje gimnastike ili veće fizičke aktivnosti u civilstvu. Pre će biti da će ta navika da mu iščili posle izvesnog vremena ponovnog civilstva, baš kao i znanje o naoružanju koje mu instant „naguraju“ u glavu tokom obuke. Ovo iz razloga da ne bi bio „metiljav“, što bi rekle naše bake. Ako roditelje nije slušao pre vojske, neće ni kao ponovni civil.

Svi ćemo jednog dana biti „nepokretne babe“

Oni koji mora da biraju, često se opredele za civilno služenje vojske. Naravno (i nažalost), odmah budu ismejani. Ta vojska nije vojska, je l tako? Ah, da – ta te vojska ne može napraviti čovekom. Dakle, čovek nije čovek ako ne nauči da kopa rov i(li) da puca (u drugog čoveka prema potrebi), čovek nije čovek ako pomaže drugom čoveku, kao što to rade oni koji „šetaju babe“ umesto da uče kako se rasklapa „papovka“ (poluautomatska puška). Pa, šta ćemo – nepokretne babe ne možemo ubiti! I one su ljudi, i one treba da žive. O njima neko u bolnicama mora da brine. A kad bi, recimo, neko zavirio i pogledao šta sve treba da se radi oko starih i iznemoglih, još povrh svega bolesnih starih osoba, ne verujem da bi se menjao, a još pre ne bi bio ciničan. I ne bi potcenjivao rad ljudi koji nije nimalo lak. Mi koji smo imali bolesne bake u bolnicama znamo o čemu pričamo Ja umesto toga nudim drugi koncept izgrađivanja čoveka: ne budimo ljudi učeći kako ubiti drugog čoveka (u vojsci), već kako mu pomoći onda kad ostari, kad ne može sam. I ne zovimo to šetanjem baba; iz slova se ne vidi ton, ali uz ovakve reči, on je obično ponižavajući.

U moje vreme nije moglo da se bira, ali ja na sreću nisam ni morao da se suočim sa očajem nemanja izbora. No, o tome sam već pisao. Koga mrzi da čita, ukratko rečeno – ni ja nisam čovek.

Isto tako, ko voli nek’ izvoli, ali neka ne vređa one koji mislie drugačije. 

MB komentari