Oznake

Nemam ambiciju da u ovome o čemu ću pisati budem objektivan. Samo bih voleo da misli i ostale sokove koji su mislima izazvani (a možda je i obrnuto?) pretvorim u slova. Veoma subjektivna slova. Moja priča o Sarajevu ima mnogo delova. Rekao bih čak i više od broja puta koliko sam tamo bio. Uvek na proputovanju „za negde“. Ko zna, možda ga pomenem još koji put u tekstovima.

Pre nekog vremena, posle manje-više iznenadnog, ponovnog kontakta sa školskim drugom („Fejs“, pa „Skajp“), posle dvadeset godina, podgrejala se u meni želja da posetim Sarajevo.

Maša je u pravu. Ipak bih drugačije razmišljao da sam bio tamo u to vreme. Devedesetdruge u Sarajevu je mogla samo da se spašava živa glava, ko je imao gde i kako. Teško da bi mi pale na pamet najlepše oči na svetu, koje sam na Vrelu Bosne, pet godina pre te devedesetdruge, tako sjajne, tako čarobne kako nikada nijedne pre video nisam, video prvi put. Može biti da sam se napio vode sa Baščaršije (pa da iz Sarajeva „otići ne umijem“, kako kaže stara sevdalinka), to ne mogu da tvrdim; uglavnom, da me neko pitao da li bih se vratio u Čačak, verovatno bih mu rekao da vozi dalje, da ne brine za mene. Ja sam bio u dobrom društvu: na Sarajevo se spuštalo veče, ustvari padao je mrak. Mogao sam taj suton na zalasku i veče koje se budilo da posmatram zauvek. Sijale su i njene oči. Imao sam neku igračku od foto aparata; instinktivno ga nisam upotrebio; kažu da se fatamorgana (što je subjektivni doživljaj) ne može fotografisati: Eto onda male, makar i lažne utehe i isprike za činjenicu da mi je od svega ostalo samo sećanje.

Nije se imalo vremena za beskrajno uživanje – oni koji su nas u Sarajevo doveli, imali su zadatak da nas vrate u Čačak. Sa tako malo godina nisam bio iskvaren kao danas. Da jesam, mogao bih da se dosetim ideje da se izgubim i tako ostanem u Sarajevu, kao što sam se setio dvadesetak godina kasnije, samo na Paliću (istina, ostalo je samo kao ideja). Ali: „biće vremena sledeće godine“. NIšta logičnije od ove rečenice nisam mogao da pomislim. U osmom osnovne nisam znao šta znači nekoga izgubiti zauvek. Sumrak nad Baščaršijom je značio malo više… Od tog „sledeće godine“ prošlo je preko dvadeset godina, a to „sledeće godine“ mi se pomalo podsmeva, kao ono kad vam neko sa podsmehom kaže da sutra uvek postoji i da samo tražite izgovor rečenicom da ćete sutra nešto uraditi. Brojač još uvek nije stao. Sledeća godina za put u Sarajevo još uvek čeka na red.

Ide mi se u Sarajevo. Ovu rečenicu sam razrađivao još prve godine rada „za Šveđane“. Mnogo godina je i tada bilo od mog poslednjeg boravka u Sarajevu, sada posle šest godina, još je i više. Plan je bio toliko jednostavan da su ljudi mislili da se zezam. A ja sam bio mrtav ozbiljan:

Sići ću iz „busa“, a posle ću nekoga pitati kako dalje do Baščaršije: Ima predusretljivih ljudi u svakom gradu, a neko me možda i prepozna posle dvadesetak godina. Tamo (na Baščaršiji) ću da pojedem porciju ćevapa, i vraćam se kući. Ćevapi kod „Želje“.ćevapi „kod Hasana“, svejedno je. „Želju“ pominju mnogi koji su posetili Sarajevo. Samo jedna devojka sa četa mi je rekla za „Hasana“. To je neki, kako sam razumeo, njen rođak. Njoj se kod „Želje“ ne sviđa (prokomentarisala je to vrlo sočno). Drugi, opet, za „Hasana“ nisu ni čuli. No: „samo ti kaži da poznaješ…“ nju, moju čet sagovornicu – gazda-Hasan će sigurno biti ljubazan. Da sam posvećenik četovanju, imao bih „tefterče“ sa imenima i ostalim podacima devojaka sa kojima sam četovao. Pošto nisam, ovu devojku sam vrlo brzo izgubio iz sećanja. Što se tiče „okršaja“ „Želja“- „Hasan“, ne učestvujem u njemu. Gde roštilj bude najlepše zamirisao, gde budem video ono čega se sećam od pre dvadesetak godina, tamo gde se bude čula neka od brojnih pesama koje me podsećaju na Sarajevo (ili baš ona koju sam čuo na meni najdražem mestu na Baščaršiji) – e tu ću da sednem. Pa „nek se zove i krčag“.

Nisu verovatno bili fer neki koji su mi govorili o Sarajevu kakvo je danas; rekavši da bih voleo da odem do Sarajeva, na licima nekih prijatelja video sam izraz lica koje izgovara rečenicu: „Zna li ovaj o čemu priča?“ A oni su pričali da će me u Sarajevu zateći:

— Nepristupačnost centra grada od mesta na kome te „ispuste“ taksisti (čekaju te sati i kilometri pešačenja)–> naravno, pre toga će te „odrati“ cenom svojih usluga –> „odraće te“ jer nema dovoljno autobuskih linija do centra… Preskočio sam „najsočnije“ (najbednije) „zamerke“ Sarajevu.

Kulturno sam odslušao. Poverenje u priču je ostalo u standby režimu. Otišlo je u off posle priče momka koji je rođen u olimpijskoj godini u Sarajevu. I stanovao posle u jednom od stanova u olimpijskom selu. Otišao u Ameriku strukom za naukom (ili nekim dugim povodom). Bio u Čačku, trebao mu internet, pa ga doveli gde je bio „za dž“ – tamo gde sam nekad radio. On mi je želju da odem u Sarajevo učinio ponovo živom i mogućom: 

Naravno da nije istina sve što su mi drugi pričali – kaže – upravo se vratio iz Sarajeva. Prevoza kakvog hoćeš, za početak. Sasvim dovoljno za susret sa starim prijateljem – Sarajevom. Gledam slike Sarajeva na netu, prepoznajem mesta gde sam bio. Ima jedan ćošak na Baščaršiji koga ne mogu da se ne setim. I danas je isti.

Pitao sam ima li tragova rata (ne mogu da ne pitam). Pitao sam one koji mi nisu govorili o taksistima koji „deru“. Nema više, kažu. Hvala Bogu, lepa vest za početak. Dalje ne pitam. Neke sledeće godine ću baciti put pod noge.

MB komentari


Oglasi