Oznake

, , , ,

„I možeš da pratiš oba telefona?“
„Mogu!“

Meni to bilo čudno. Kako da nosim dva telefona, pa treba da znam koji mi je za šta, koga imam ovde a koga tamo; imao sam puno razloga za nemati više od jednog mobilnog. „Da me neko pitao, ni ovaj jedan ne bih imao“, voleo sam da kažem početkom 2004-te kad sam dobio prvu „Motorolu“ službeno.

Istorija mojih mobilnih telefona je uglavnom već „ispreglabana“. „Nokia“ posle ukradene Nokije” mi je, kao i njena prethodnica, stvarno služila kao pokretna arhiva i dnevnik kad sam gde i šta radio, kome šta obećao… Mnogo kasno, skoro pred sam kraj njenog života, nju-posle-nje sam upotrebljavao i za internet. Isekao sebi parče omiljene pesme od NIka Kejva, „šibnuo“ to na internet, pa „svukao“ u telefon. I onaj klavirski rif pesme „Do You Love me?“ je javljao da me neko zove na telefon.

Ali: malo zub vremena, malo „čačanska kaldrma“ (ovo shvatite uslovno, to je sintagma koju stari Čačani vole da koriste), tek telefon je počeo da „štuca“. Ni sam ne znam koliko mi je puta ispa(da)o. Da je mene neko tresnuo o zemlju toliko puta, ne bih štucao – ujedao bih. To što je bivao prepunjen sam rešio, samo nikako nisam mogao da rešim kako da se telefon malo brže dovede u radno stanje. Ne priznajem godine, jer nisu mu bile ni tri, a i da jesu… Poslednje što se „budilo“ su poruke. Trpeo sam i to, ali samo na rok „do prve sledeće prilike“, koja nikako da dođe. Kao što sam nekad ispitivao granice izdržljivosti u skladištenju poruka (neke su zaista bile više nego nepotrebne), tako sam i sad odlučio: „Nema novog mobilnog dok se ovaj zaista fizički ne ugasi da više ne može ni da bekne“. Naravno, to neće doći skoro – misliio sam. Petnaest minuta do „podizanja“ poruka mi nije smetalo toliko da ne mogu da dišem (do sledeće prilike, je l’ tako).

I, dakle, „fizičko gašenje“

Telefon je zazvonio nasred ulice. „Klik na zelenu slušalicu“ – ništa. Još jednom – i još jednom ništa. A telefon, zvoni li, zvoni – „ko srećan“, rekli bi u ovim krajevima! „Tražili ste, gledajte!“ – pomislio sam. Izgleda da „crkava“. Lako sam se objasnio sa pozivaocem, ali tek pošto smo se sreli licem u lice. Starina 2610 je počela da se ponaša kao da joj je 2610 godina. Gasila se sama od sebe, podizala ponovo; naravno, kad se podigne, poruke čekaju još dvadesetak minuta, i tako u krug; ponekad se krugovi razbroje na parove (kao u vojsci): prvi, drugi, prvi drugi… po nekoliko puta.

Novi mobilni je mogao biti bilo koji da samo nekoliko dana ranije nisam nekog drugog (moju majku) savetovao da kupi „Motorolu“, jer „prva ljubav zaborava nema“. Mobilni koji je kupila meni se isto strašno svideo (ustvari, ja joj kupio), pa se tako i ja vratih „Motoroli“. „Majka mudrosti“ (Opreznost, je l tako) nije nadjačala moju želju da što pre rešim pitanje svog mobilnog, pa sam tako sebi stvorio golemi problem.

Hoću internet na telefonu. Ne da bih otvarao „fejs“, nego da bih skinuo melodiju kojom hoću da mi „sviraju“ zvono i poruke. Hoću istog onog Kejva kojim je zvonila 2610. E ali, moj provajder, a verujem i svi ostali, nema automatska podešavanja za Motorole. Za razliku od mog, provajder moje majke ima tehničara koji može da napravi internet i u aparatu za „espresso“. Uradio je to za moju majku odmah, dok su se ovi moji mučili i mučili i mučili, da bi mi na kraju dali nekih listova sa sličnim modelima Motorola, pa da probam sam. Bilo mi stvarno došlo da bacim sve dođavola (mislim na staru karticu), da se vratim svom prethodnom operateru (ovome što montira internet i u pegle). Osećao sam se kao štrumpf kome Gurko da poklon koji mu eksplodira u ruci, a Gurko uzvikne: „Iznenađeee-njeee“!

Internet mi je podesio majstor kod koga sam kupio mobilni. To je bila poslednja varijanta pre nego što bih zaista promenio operatera. Promena operatera mi nije problem. Problem je da „pohvatam“ kome sve moram da kažem da sam promenio broj. I onda se desilo da od dva telefona jedan služi isključivo kao arhiva.

I da. Eto sad ja imam dva telefona, kao onaj prijatelj s početka priče, kome sam se čudio. Doduše, još nemam i dve kartice, ali i to će biti. Starina 2610 služi kao magacin bitnih detalja, dakle samo kao skladište. Ovo me podsetilo opet na moje bivše radno mesto. Od svih Macintosha koje smo imali, jedan je baš bio u lošem stanju. Nije mogao da uđe ni u jednu aplikaciju; ako ga „pipneš“, na svakih nekoliko minuta je slao poruku „You have to restart your computer“; baš zbog tog računara sam smislio taktiku za klince: „deco, bez suvišnih klikova“. Ako za šest godina nisam naučio ništa o Mekintošima, naučio sam da ih reinstaliram. Rekoše Šveđani da tog „iznemoglog starca“ koristimo samo za čuvanje podataka. Ali, čak i skladište je za njega bilo poduhvat. Moja stara Nokia je otprilike u „za lek“ (što u mom gradu znači isto što i „za dlaku“) boljem stanju.

Dakle, penzionisao sam Nokiju. Uključim je nekad ili nikad. A kad dobije karticu, i ja ću biti čovek sa dva mobilna u pravom smislu te reči. Ne raduje me bogzna kako, ali valjda ću se navići. Ipak će to biti veoma, veoma privremeno i za najuži krug ljudi. No, o tome priča tek sledi. Novu „Motorolu“ sam već podesio da zvoni kako sam želeo, a i poruke se javljaju takođe po mojoj želji. 

MB komentari

Oglasi