Oznake

„Svrbi me put pod nogama“, napisao sam školskoj drugarici. Pozvala me da sa njenim društvom skoknem do Austrije, a meni konačno „baš sve leglo“ tako da mogu da putujem. Ili skoro sve. Putnik u meni se obradovao da ga neko probudi posle toliko vremena. Mene je već odavno prestao da sluša. Sto puta sam ga budio lažnim uzbunama. Gubljenje vremena je da objašnjavam sebi (tj putniku u sebi) „zašto ne sada?“ kada god je to sada zvalo na put.

Te večeri imao sam skoro sve što je trebalo za put. Skoro da bih se zaleteo još sa stolice i to uključenog kompjutera da krenem put Austrije (šta ima veze što je drugarica rekla da je to „tek tamo krajem oktobra“) – sebe sam već video u autobusu koji vozi prema Beču. Čak i ono što nam je uvek ali-posle-svakog-aliradilo je za mene – pare je, doduše, trebalo da odu za put u Hrvatsku, ali ko mari za tako sitne stvari kao što je iznenadna promena destinacije.

Najbitnije je bilo da sam rešio. Šta ima veze što sam od pasoša imao samo malo „p“. Imao bih ga do sada sigurno, ali otkako sam počeo da maštam o putovanju preko granice (2004-te kad sam počeo da radim), krenulo je šaputanje o menjanju pasoša,… I zašto bih onda na period „samo što nije“ vadio dokument koji važi deset godina? Još dodati vize na celu priču – „mnogo je, kume“. Pad viza me dočekao već „pečenog“. Stvarno, već sam kovao planove o Mađarskoj (najbliža je, a i kažu da violine tamo zvuče najlepše), Hrvatskoj (Makarska mi je ostala u najlepšoj uspomeni…), Sarajevu… i tako bukvalno izmišljao kao razmaženo derište. Maštarije su imale ipak okvir koji sam davno napravio: „voleo bih da obiđem sve zemlje Austro-Ugarskog carstva“. Hmmm, pa nije to baš mali broj zemalja, Ipak, nije da nisam suzio izbor.

Već sutradan po pozivu drugarice krenuo sam u „osvajanje pasoša“. Prvi korak je na mene ostavio utisak koji sam vrlo dugo smatrao „utiskom poslednjih milion godina“; ko je imao posla sa administacijom tamo negde 2004-te, ne može da ne prepričava činjenicu da za pasoš sve sa propratnim dokumentima treba tri odlaska u državne ustanove. Tamo gde nema zakazivnja, čeka se deset minuta. Tamo gde je zakazano, ulazite odmah. Šta sve pamtim od pre neke godine…

Kao što piše ispod gornjeg linka, destinacija se od Austrije preko Mađarske pretvorila u Berlin. Ali ja sam hteo da putujem.

Putovanje je bilo sve bliže i bliže. I kad nemam pametna posla osim pripremanja, onda zaposlim mozak da razmišlja. O svemu. I da se seća. Pa, na primer: ideja o putovanju noću mi se ispočetka nije svidela jer za mene nema spavanja u autobusu (ne, jednostavno ne mogu). Mogu da ne jedem, ali ne mogu da ne spavam, na primer. Dalje, voleo sam da vidim kuda sve to prolazimo, ali je brat rekao da idemo auto-putem i da osim benzinskih pumpi ništa ne bih ni video. Znači, neću ništa propustiti. Drugi problem je bio: šta posle neprospavane noći?

„Jednom se prelazi granica prvi put u životu“ – mislio sam. „Ima da izdržim“. Znao sam da je to značilo hod spavajući, da to znači ne prepoznavati „ni gde je levo“. Ali izazov je izazov.

I tako, o svim pametnim, a ponajviše onim drugim stvarima, čovek razmišlja samo dok ne krene. Čim je autobus krenuo, sve o čemu sam razmišljao je da ću za nekoliko sati biti na ganici. Konačno. Prvi put u životu. Klinci sa koima sam radio bi rekli da sam već one godine kad sam prvi put bio u Sarajevu prešao granicu, ali, tada je to bila jedna zemlja…

Prvom prelasku granice povela nas je grupa „Prodigy“. Ustvari, posle sam gledao na netu: to i nije bila sve grupa „Prodigy“, ali se sve to uklapalo u uživanje. Pravo osveženje na ovom putovanju je bilo saznanje da nas neće uveseljavati sedamstomilijarditi miks svima-drage-omiljene ex-yu muzike. E, ljudi, ne mogu više! Pa to jeste muzika moje mladosti, ali što je mnogo mnogo je. Ja sam je zaista sit, i retko šta bi moglo da me baš obraduje sa ex-yu scene. Mogu da je slušam, ali ne mogu da uživam. Za divno čudo, nije bilo ni one muzike koju „niko ne voli ali su svi čuli za nju“ (kao što reality show programe niko ne gleda, a svi znaju o čemu se radi). I eto, da me neko pitao, bolje ne bi izabrao od „Prodigy“ i sličnih njima. Toga što sam imao muziku u mobilnom(jednu jedinu pesmu) želeo sam da se ne sećam da ne bih kvario raspoloženje. Granica i mrak vodili su mrtvu trku ko će pre. Na cilj su stigli u isto vreme.

Prva poruka sa mađarske strane granice otišla je bratu (još me držao srpski operater): „Mali čovek prešo peko crte“.

Slikao sam i nekakav motel na mađarskoj granici mobilnim telefonom. Kamera je tada još uvek radila. Sneg je padao a bilo je zima. Sada kad sam ovde znam da ako mi samo zatreba malo uspomene na granične prelaze, odem do prve benzinske pumpe. Zaista tako izgledaju i preko grane. OK, možda malo prostranije izgledaju one van, ali zamemory refresh su dobre i ove „domaće“.

Pauza na mađarskom

Kaže se nekako, nemam pojma kako. Nije bilo nikoga ni da pitam niti me zanimalo. Zanimalo me samo da što bolje udahnem miris preko granice. A napolju je bila takva zima, kakvu ove zime nisam još osetio. Proradili mi sinusi, što se nije desilo odavno. Sneg je padao, a bilo je hladno – čak ledeno (zna li ovaj mađarski sneg da kad kod nas u Srbiji pada nije hladno?). Znači, baš se ne šali. Eto kad nešto želite sto godina i onda vam se to ostvari, emotivni naboj je neverovatan. Koga briga za zimu, a bila je baš da se pamti. I hteo sam da mi prvi iskorak u stranoj zemlji ostane u mobilnom (Nil Armstrong? Pa, moglo bi se reći). Slikao sam motel na granici. Ko mi je prijatelj na fejsu, taj motel može i da vidi. Doduše, samo svetleću reklamu od istog. Još je bilo rano za pivo, mada je bilo vremena. Kupio sam valjda neke grisine. Čisto da imam suvenir sa mađarske granice (koji sam kasnije pojeo)
Odmah iza mađarske granice ponovo sam se setio brata: stvarno smo malo-malo pa nailazili na benzinske pumpe. Činilo mi se da ih je bilo više nego barela svetskih zaliha nafte, uključujući i američke u Pacifiku. Hvala Bogu da nismo stajali na svakoj. Umesto toga, stajali smo na svakih pet sati. To se otprilike poklapalo sa mojim krizama koje bi mogle da me odvedu u san. U mučenje bolje reći. Zadnje sedište u autobusu ako ste opkoljeni sa obe strane putnicima, nije za spavanje. Izlazak na svež vazduh mi je ulivao novu energiju da se borim sa snom.

Gde se nalazimo mogao sam da znam samo po identifikatoru na mobilnom. Ovaj je manjao operatere koji su me u rominugu preuzimali, pa tako nekako sam uvek znao gde smo. Mada, ni mobilnom nije bilo svaku verovati: prema mojoj motoroli, bili smo i u Austriji, što nije bilo tačno. Tačno je bilo verovatno da smo bili blizu granice sa Austrijom, a šta znaju talasi šta je administrativna granica?! Pošto moj operater u Srbiji nema “cell info display”, a roming partneri u Češkoj i Slovačkoj imaju, bilo mi je zanimljivo da čitam imena mesta kroz koja smo prolazili u ove dve zemlje. Nisam zapisivao, to bi mi bilo trošenje izuzetno dragocenih zaliha energije, koje sam čuvao. Nešto verovatno kao što se u pustinji čuvaju zalihe vode.

Autobus je već spavao napojen kafama i sokovima, i najeden grisina-grickalicama kupljenim na granici. Ja sam se za to vreme borio sa snom ignorisanjem opšteg snevanja; na spratu niste mogli da nađete budnog putnika. Nešto sa čime se i danas teško borim je boravak u sobi u kojoj neko drugi spava. Odmah mi se prispi, bez obzira da li (bi) mi se zaista spava(lo). Šta raditi u takvom mraku, bez muzike koju su isključili da ne smeta pospanima? Pitanje ima isti odgovor kao i ono šta raditi dok na fakultetu čekate profesora za konsultacije; ko je završio neku višu ili visoku školu, pored diplome koju je zaradio, nosi i još jednu, a to je „inženjer za prekraćivanje čekanja“. E na ovu diplomu sam veoma ponosan, jer to znanje primenjujem za sada ako ne češće, a onda makar ravnopravno sa onim za šta sam stekao diplomu više škole.

„Cell info display“ u Mađarskoj nije radio, tako da sam jedino znao da je Mađarska: Hteo sam da što više gledam kroz prozor kuda to idemo. Uskoro sam se našao u jednom stanju koje poznajem od ranije: nekad kad sam morao da budem pod raznim anestezijama, „igrao sam se“ koliko dugo mogu da izdržim da ne zaspim. Sada sam uporno pokušavao da gledam kroz prozor, da prepoznajem objekte, kuće… bili su sve crnji i sve sličniji mraku, dok i sami nisu postali mrak. Činjenicu da ćemo proći kroz Prag (a reče neko da smo i tuda prolazili) a neću ga videti sam sažvakao – čeka nas Berlin. Mesta koja smo prolazili imala su nekako baš draga imena, ličila su mi na ona koja bi bake na selu izmišljale kada bi vaam pričale bajke o princezama preko sedam mora…

Pauze su bile redovne, kao što sam već rekao. Možda mi se činilo ponekad da ne bih baš morao da izađem, ali sam se vodio rečenicom: ako ti ne treba odmor sada, višak odmora stavljaj u džepove i čuvaj kad ti bude trebao a ne budeš mogao da ga dobiješ. Dakle, bio sam sam-svoj-akumulator. Lekciju o tome kako se baterijama svakim novim punjenjem energije smanjuje moć prihvatanja iste, proverio sam na ličnom primeru – bio sam „akumulator“, koji se svakim novim punjenjem baterija sve manje punio, a sve brže praznio. Berln je bio sve bliže.

Zemlje su se relativno brzo smenjivale (relativno, zapamtite tu reč). Svaki od graničnih prelaza sam video osim poslednjeg – između Češke i Nemačke. A taj sam samo čekao da bih počeo da očekujem kraj. Ili me već snaga izdavala, ili je nestrpljenje mrvilo sve one svežnjeve energije sakupljane na pauzamasačuvane za „crne sate“: Za nekoliko polusatnih intervala trebalo je da stignemo u Berliin.
(nastaviće se)

(ceo tekst – sva tri dela zajedno – možete pročitati ovde)

MB komentari

Oglasi