I najzad smo stigli. Kad su nam u Beogradu rekli da ćemo putovati dvadeset sati, mislio sam da je to šala. A bilo je baš toliko. Da sam, recimo, stigao kući umesto tamo gde sam žarko želeo – u Berlin – u takvom stanju pretpostavljam da bih se sa kućnog praga stropštao na krevet. Ali, ja sam imao sreću da koračam Berlinom. Ostalo je da „Mali Muja“ sledi „Turke“ koji su veseli, uglavnom tek probuđeni i listom svi naspavani, izašli iz autobusa. Saznanje da se nećemo najpre odmoriti značilo je prelazak na plan napravljen još u Čačku:

– drži se vodiča

– ne gubi kontakt sa mestom i vremenom

Ovo su minimalni i skoro robotizovani principi. Safe mode ili Suspended to RAM, što bi rekli kompjuteraši. Setih se one pomisli u autobusu sa vodom i pustinjom. Neke zalihe snage su preostale. Nemačka je, inače, zemlja koja štedi. Vidi se to još uz autoput gde možete videti vetrenjače i solarne akumulatore. Kad si u Nemačkoj, ponašaj se kao Nemac. Ako oni štede i ti štedi. Pravilo je univerzalno. Tako sam štedeo na suvišnim pokretima, ali ne i mislima. Ono što me odvajalo od robota je želja da čujem i vidim i budem u toku sa onim što je pričala Andrijana, naš vodič.

Durch Berlin

Prvi zadatak (drži se vodiča) nije bilo teško izvršiti: Andrijanin narandžati prsluk mi je, recimo, bio kao „mačje oko“. Onaj trenutak kada lomite umor u prah ili definitivno odustajete razvaljeni maljem umora, uskoro je bio iza mene. Ostali su samo tragovi, ali njih sam pobeđivao prateći narandžasti prsluk i s vremena na vreme preslišavanjem šta to Andrijana priča, šta vidim oko sebe, ispred sebe. I ponavljao sebi „to moraš da zapamtiš“ (nešto slično kao kada posle „pivskog mamurluka“ insistiram da moram da se setim svakog detalja dok je žurka trajala).

Berlin je lep grad. Jeza, divljenje, uzvišenost, sreća… nenabrojane a doživljene emocije nek se ne ljute. Pred polazak, pitao sam liči li na Beograd. Berlin mi je sam najbolje odgovorio na pitanje jednim mangupskim migom: u Berlinu sam ugledao isti ćošak (tačnije raskrsnicu) kao kad ulazite u Beograd sa Žarkova, pa skrećete na Trošarinu. Isti ćošak! Možda je radio isti projektant? Nemoguće. To se ne projektuje – takvi ćoškovi niču iz zemlje. Teško je isprojektovati stabla i krošnje drveća, a takvih kuća možete naći bilo gde. Ipak, da se sve sklopi na jednom (ustvari na dva mesta)… Eto prvog detalja za pamćenje. Mislm da u Berlinu možete da čujete šta fasade pričaju – sve je tiho. NI nalik našim gradovima. Prođite mojom ulicom u Čačku i čućete mnogo veću buku nego na Aleksanderplacu, naprimer. Nema žagora na ulicama. Štede i u razgovoru?  Može biti da nisam hteo da čujem. Može, dakle, biti da je to subjektivni osećaj. Ne bunim se. I hteo sam što više tih subjektivnih. Objektivne mogu i da mi prepričaju, fotografišu… Subjektivni su samo moji.

Utiskivanje“

Dva mesta su me dobro protresla: biblioteka ispred koje su nacisti spaljivali knjige i spomenik žrtvama Holokausta. Treba li komentar ako vidite plato na kome je zastalkljen kvadrat kroz koji kad pogledate vidite police za knjige? „Sahranjene police sa knjigama“ – „sahranjene knjige“. O spomeniku žrtvama Holokausta da ne govorim; rekoše nam da je polemika u Berlinu da li je to najveće ruglo ili najpotresnije mesto u gradu, misleći da li je taj spomenik mogao da izgleda drugačije na istom tom tolikom prostoru – da se u tu namenu prostor bolje upotrebi. Za mene nema dileme: kao i one „police sa knjigama pod zemljom“ tako i ove „mermerne humke“ od vrlo niskih do po nekoliko metara visokih govore dovoljno. Kao i da su mrtvi ljudi: ne biste mogli da prođete a da ih ne vidite; različitih visina, kao ljudi i deca različitog uzrasta. Nije uzalud bačen prostor. Veoma opominjuće. S druge strane, osetite se nekako uzvišeno ispred Brandenburške kapije. Hteo sam tu sliku po svaku cenu. Sebe i kapiju na istoj slici. I imam je. Nisam overio u pasošu da sam prešao „check point“ između dva Berlina, a prešao sam, naravno. No, to je tek jedna od stvari koje nisam uradio a bio sam u Berlinu.

Berlinska instalacija“

Prve večeri je pao rođendan diskoteke „Matrix”, a evo šta sam ja zapamtio od te večeri: Memory refresh” je te prve večeri skoro totalno otkazao kad smo stigli do hostela. Kao kad motor „zapekne“, i na vaše okretanje ključa samo se kratko „zakašlje“ i stane. Tako je radio „memory refresh“ – nisam više mogao da se „preslišavam“. Biće da sam imao i neregistrovani „prekid filma“. OK, znao sam gde sam, ali umor je već pobedio: nekako sam razumeo u koju sobu treba da idem (nije me zanimalo sa kim), ali došavši do četvrtog sprata, zaboravio sam broj sobe. Valjda je Nemac na recepciji video u kakvom sam stanju, ali za svaki slučaj sam mu objasnio da sam stravično umoran, da sam poslednji put spavao pre nekih tridesetak sati pa mi mozak više ne radi, i da sam zaboravio broj sobe. Verovatno mu nije trebalo više od sekunde da zaključi da pred sobom ima umor-koji-hoda. Uzeo je novi karton i napisao mi broj sobe. Evo i sad ga imam i njime beležim dokle sam stigao sa čitanjem knjige…

Drugo penjanje do sobe već je trebalo da znači veoma skoro stropoštavanje u krevet. Više nisam postavljao sebi pitanja ni gde sam, ni zašto sam tu: Insistiranje na njima moglo bi ponovo da me odvede do Nemca sa recepcije, a ovo dalje do komedije kalibra Mr. Bean-a.

Soba sa pogledom na olakšanje

Fin je ovaj mladi svet. U sobi nisam nikoga poznavao, mada su neki već znali mene. To će reći da je iza devedeset gora i nešto manje mora bilo ne samo Čačana, već i takvih Čačana koji su me znali iz viđenja (njen bivši živi u soliteru koga zajedno sa mojim soliterom zovu „bliznakinje“; setila se jer sam joj bio strašno poznat). A da se sled srećnih i neobičnih okolnosti ne bi završio, upoznao sam i momka koji je, ustvari, momak moje tetke, koju inače nisam nikada video, ali … Kako je svet mali, to je stvarno čudo. I tako sam ja tu omladinu uglavnom slušao šta pričaju, odgovarao pitan i polako se spremao za dugo očekivani odmor. Oni su se, s druge strane, spremali „Matrix“-u na rođendan.

Sutra je bila na redu tropska bašta. U tu svrhu, cimeri su naručili buđenje. Mene zamolili da ih probudim. Ako im uopšte bude trebalo. Postojale su sve šanse da se iz sinoćne posete „Matriksu“ vrate tačno na vreme za polazak u baštu, ako se dobro sećam oko pola jedan popodne.

Jutro posle

Jutro je, zaista, promenilo sve, kao što kažu „Indexi“: bio sam to neki drugi, novi, svež i sebi mnogo poznatiji ja. Spreman da skačem od sreće na sred ulice, kako zamalo nisam uradio obe godine (2007-me i 2008-me) na Paliću. Ovde u Nemačkoj sam ipak morao da izbrojim do 1242 pre nego što bih to uradio…

Mada sam se, kao i za „Matrix“, prijavio da ću da idem pa nisam otišao, nisam otišao ni u tropsku baštu. Bilo mi je lepše da švrljam po Berlinu. I ovde ću morati da napravim digresiju bez linka.

Dobro organizovano pleme

Nečemu se nisam nadao i prijatno me iznenadilo. S obzirom na to da sam išao sam, o nekim stvarima sam morao da brinem opet sam. Skoro sve vreme puta sam razmišljao o tome kako ću da se krećem po Berlinu kad ni po njegovom srpskom „bratu po funkciji“ (Beogradu) ne mogu ni da koraknem sam. Moram da kažem da sam imao pogrešnu predstavu o tome kako ćemo se tamo kretati; mislio sam da u Berlin samnom idu samo ljudi koji ga dobro poznaju, a ja što se Berlina tiče blage veze s vezom nemam. Negde kad smo prilazili Berlinu, pitao sam momka na sedištu pored mene (koji je jedini ličio na starijeg od mene), koji je takođe išao sam, da li bi hteo da mi bude vodič kroz Berlin. Nisam znao ono što mi je tokom celog boravka u Berlinu bilo jedno veliko olakšanje: autobusi su bili „puni vodiča“, što zvaničnih (onih koji su to po zadatku) što nezvaničnih (koji nisu radili za agenciju, već su „samo“ dobro poznavali Berlin). Imalo ih je za sve što bi nam palo na pamet. Tako „umrežen“ vodičima, trebalo je da budem veliki umetnik pa da se izgubim, mada…

Ja sam, opet sledom srećnih okolnosti koje su mi se nesebično davale ovde u Belinu, dobio i nezvaničnog vodiča u vidu momka moje tetke: Moja pokojna baka se uvek ljutila na mene: „Od koga si čuo da nadevaš ljudima imena?“ Eto, i Vukašina sam „proizveo“ u „Profesora“. Nije se naljutio na mene, a ubrzo su ga i drugi tako zvali.

Neka mesta koja smo obilazili prethodnog, prvog dana u Berlinu, posetili smo i sutradan dok je deo ekipe bio u tropskoj bašti. O navigaciji po Berlinu zaista nisam morao da vodim računa jer je „nasmejano pleme“ imalo vodiča dovoljno za sve.

Ćiju-ćiju – muk!

Ne bih pomišljao na slikanje da nisam imao mobilni, kojim sam već slikao motel na granici Srbije i Mađarske. Prvo što sam želeo da slikam  bio je Aleksanderplac, ali – mom telefonu je „otišla kamera“. Iz čista mira. Možda nije baš „čist mir“ bio to što se prethodno veče dok smo putovali poprilično smrzla, ali telefon je radio, šta je kameri falilo? Dakle, „ptičica“ je ostala „bez glasa“ (nije bilo „škljoc“).

Lako mi je sada da zbijam „komendiju“, što bi rekli neki Vojvođani. Tamo sam pomislio: „Bože, da li je moguće da sam toliki baksuz!“ Kao da je tlo pod nogama počelo da se izmiče. Malo je falilo da misao „Pa šta ću ja ovde kad nemam čime da slikam?!“ („Pošli na plažu bez vina!“, rekao bi Bata Stojković u filmu „Varljivo leto…“) stvarno i pustim da priviri u glavu. „Kamen je krenuo naniže“, ali ništa u životu nisam uvežbao tako kao system restoring; na srpskom bih to nazvao „čupanjem“. Iz nevolje, dakako. Setio sam se spasonosnog rešenja: Profesor je nosio digitalni foto-aparat. Dogovorili smo se da slika on umesto mene – za sve ostalo tu je internet. I zato sada imam slike iz Nemačke. Takođe, slike koje vidite u ovom tekstu (uključujući i slike ispod linkova”) sam dobio i ljubaznošću jednog od cimera (Nemanje) koji ih je napravio. Pokupio sam sa njegovog „fejsa“.

Iz prethodnog dela mog berlinskog izleta mogli ste da vidite da sam najpre ja „zakazao” kod muzike (nisam je na vreme pripremio). Da je Marfi čuo još i ovo sa kamerom na mobilnom, izašao bi na peron berlinskog metroa da sačeka treći maler i da mi isti donese. Da se ja ne deranžiram. Ali, tu je bio kraj malerima. Dalje je postojalo samo neprekinuto uživanje.

nastaviće se

(ceo tekst – sva tri dela zajedno – možete pročitati ovde)

MB komentari

Oglasi