Oznake

, , ,

Danas je pet godina otkako pišem blog. I reklo bi se nema šta nisam napisao. Reklo bi se na prvi pogled, mada nije tako. Pretvoreno u reč sliku ili muziku, bilo je tu koječega. Ipak, još uvek žvaćem žilave komade svojih misli. Kako se ne daju, kako se otimaju, kako se uvek izvuku „za glavu“. A ne želim da, ako mi izmakne njihova glava, svoje misli hvatam za rep. I tako se jurimo. Ta jurnjava mi je još uvek zanimljiva. Pojurim jednu misao, jednu sliku, pa u tom trku spazim još neku. „A-ha – ti si seldeća!“ Neke još uvek nisu došle na red, a nekima je pobegao trenutak. C’est la vie.

Slika 75570

„Torrent”

U jednom razgovoru rekoh, pre nekog vremena: „Ja sam ti k’o torrent – hvatam komadiće znanja, komadiće onoga što sam naučio, komadiće tuđih iskustava“. Kao dodatak svojim. Tako mi i vi na blogu budete source. Ne znam za druge, ali za sebe mogu da kažem da sam i kad bih čuo pesmu koja mi se sviđa, pročitao pesmu ili priču koja na mene ostavi utisak, uvek prvo pomišljao: „A da li bih i ja mogao isto tako?“ Jednostavno, poželim da probam. I čak više od toga – poželim da mogu isto tako dobro. Onda neskriven jedino od svoje sopstvene želje, a u tajnosti od svih ostalih, krenem da pokušavam. I na primer, kad bi me pitali zašto sam ovde, šta tražim na blogu, mogao bih da citiram ili makar parafraziram neke od vas. Taj neko je rekao da je u blogovanju našao radost kao svojevremeno u radu na radiju. Ja nisam radio na radiju (i pored najveće moguće želje na svetu), ali sam mnogo voleo da pišem kompjuterske programe. Za sve što mi je padalo na pamet. „Spectrum“-čić najpre, pa onda „Komodor“. Bila je to moja prva zaraza u životu. Jedva sam se „skinuo“ sa nje. Ali jesam. Danas mi, recimo, padne na pamet da od svega napravim priču na blogu. Nema veze kolika, ali da to što napišem jednog dana bude slika makar za mene. Da zaustavim trenutak. Toj zarazi se i ne odupirem.

Ljudi dolaze i ljudi odlaze. Kad pogledam spisak blog-prijatelja, shvatam da je mnogo njih danas neaktivnih. Može da mi bude žao i jeste mi žao, ali kao što rekoh gore – i to je život. Ono što bi trebalod a budemo celog života jeste da budemo ljudi, a blogeri.. Ali zato ima novih blogera. Što je fantastično. Uživam da ih čitam.

Danas je pet godina i otkako je Mungos počeo da piše blog. Nema koga od nas vremešnih da ga se ne seća. Svratite do njega. I ja ću.

Pa, dobro. Jednom uhvaćen u blogerske kandže, teško ću se iskobeljati. Pod uslovom da želim. A još ne želim.

MB komentari 

Oglasi