Oznake

, , , , , ,

Ponovo radim. Ne honorarni posao po principu: koliko prodao toliku proviziju uzeo, već onaj pravi – od sedam do dva i od dva do devet – ko pre rata, što bi nekad davno govorio moj pokojni deda Radomir. Tu sam do kraja januara, a onda potraga za novim poslom (radim, dakle, na određeno vreme). No, sama činejnica da radim je tek podloga za ono što sam hteo da ispričam. 

Slika 78326
Ta ambulanta je u mom komšiluku. Da mi pogled ne zaklanjaju dva solitera, mogao bih sa prozora svog osmog sprata da skočim pravo u ordinaciju – malo jači odraz i… Ali da mi je neko nekad rekao da će mi tu biti makar i privremeno radno mesto, ne bih mu verovao. Još i više od toga: da mi je neko dok sam bio petogodišnjak rekao da ću raditi negde gde se nose beli mantili – ne bih nikada želeo da odrastem. Kao dete sam se, kažu, plašio belih mantila (postojao je, prema istim izvorima, racionalan razlog za to), tako da su u prodavnici prodavačice morale da skinu mantile da ja ne bih ostajao napolju. Bolnica sam se opet, pre nego što sam se zaposlio, nagledao za tri života. Ali, tu sam. Doduše, ja kao nemedicinsko osoblje ne nosim beli mantil, ali svejedno – oko mene su.

Koleginice nisam mogao da biram. Da jesam, boljih se sigurno ne bih setio. Nijednu od njih nisam ni poznavao lično, pa kako bih i mogao da ih se setim? Sva sreća da nije bilo na meni da ih biram. Nešto je odradilo taj posao bolje nego što bih ja. Govorim posle odrađenih dva i po meseca. Obična lekarska administracija (kojoj pomažem) za jednog inženjera banderaša nešto malo je poznatija od španskog sela. Sva sreća pa nisu morali da me upoznaju sa tastaturom, enterom, levim i desnim klikom… Prsti sami lete. Sa ostalim pojmovima i veštinama iz svoje struke koleginice mi baš pomažu da se snađem. Zahvaljujući njima je i od mene optičkom varkom postalo ono što je jedan pacijent rekao:


– „Samo ti, doktore, piši.“


– „Nisam ja doktor“, rekao sam kroz osmeh

– „Nema veze, bićeš jednom. Tek si počeo da učiš!“

– „Nisam ja iz medicinske struke“… ali više nije slušao. Da onda ne trošim reči na to sam od početka daleko „ko novembar i maj“ što reče ona jedna i jedina njena pesma koju volim. I eto, opet sam napravio blef iz nehata! Dobro, jasno je da se šalio za to da sam doktor, ali nije se sigurno šalio za ono da sam tek počeo da učim. A ja i maturantima mogu da budem ćale! Setih se (i samom sebi se nasmejah) one rečenice Bilija Pitona u „Maratoncima“: „Tako je, momče, sad ličiš na čoveka“. I ja na doktora?

*     *     *     *     *     *     *     *     *     *

Bude ponekad na sajtovima, ili dok gledamo filmove pa ih prevedu kao nogama, zanimljivih slučajeva. Na primer sa ćirilicom, jer ona nudi razne mogućnosti za slučajeve. Za razliku od latinice svaki glas ima samo jedno slovo.

Recimo da neko napiše „Ђурђевдан“. Latinično se to može napisati ili srpskom latinicom kao „Đurđevdan“ ili kao „Djurdjevdan“ kako sam i sam na računaru pisao pre dvadesetak godina iz tehničkih razloga. Ako imate program koji automatski latinična slova prevodi u ćirilicu „bez razmišljanja“, dobićete дјурдјевдан, kao i imena: Джон Вејн, Джулија Робертс. Umirao sam od smeha kad vidim nešto takvo u titlovima filmova. Naravno, možete da dobijete i Дјурдјевдан, ali tako neveštih korisnika računara više nema (makar u mojoj široj okolini). Biilo je i primera kad sam se pitao da li ovi koji pišu „Джордж“ imaju makar malu maturu.

Ja se služim latinicom. Da bi mi na poslu rukopis na nešto ličio, a i da bih izbegao neke scene koje sam viđao u osnovnoj školi krajem osamdesetih i početkom devesetih, reših da se na poslu vratim ćirilici. Naravno da mi je išlo fino. Osim toga, pošto mi ćirilični rukopis nije bio „ispisan“, slova zaista mogu da se čitaju. Svako za po jedan glas. Dok nije došao čovek koji se preziva na Џ.

Verujem (a za sebe znam) da čovek  najviše grešaka pravi kad misli da je naučio, uvežbao to što radi. Kad se olako osloni na „rutinu“ koja još uvek ne postoji. Tako sam pisao prezime pacijenta i napisao „Джеле…“ kao početak prezimena. Gledam šta sam uradio i ne verujem! Nije, naravno, neki veliki problem ako pogrešite dok pišete recapte. To je briga koju su mi koleginice skinule sa vrata čim sam prvi put pogrešio (čim sam napisao treće slovo). Štos je u tome što sam uradio isto ono zbog čega me zanimalo obrazovanje pojedinih prevodilaca filmova. A moje? Pa da, ja sam tek počeo da učim. Slova? Verovatno.

Pade mi na pamet posle ovog Дж”

jedna starica koja je govorila da se ni krivom drvetu ne treba podsmevati. Samom sebi sam bio predmet podsmeha. Do te mere d sam sve ovo što sam napisao hteo da ispričam prisutnima na licu mesta. Srećom, setio sam se i skim sam i gde sam. Da ono tamo nije blog nego život. Radno mesto preciznije.

MB komentari