I sad sedim skoro kao na iglama. Klikćem svaki čas ne bih li video da se vratila stranica. Baš mi puno nedostaje. A krvnik u vidu Firefox-a na svaki klik(taj) na stranicu mojblog.rs izbaci znak opšte opasnosti (i mi koji nismo vozači znamo da se on tako zove). Ne, nisam pogrešio stranicu, nisam stavio ww., imam konekciju na net, proxy i firewall mi ne prave problem – samo nema mojblog-a.

A što? Kao, pišeš svakog dana, pa ne možeš da živiš bez MB-a?! Pazi, molim te!“

Pa, i jeste i nije. Jeste da ne pišem svakog dana. Ali jeste i da mi je u browseru po jedan, što bi Hrvati rekli jezičak (dok mi imamo staru srpsku reč tab)- uvek zauzet stranicom Mojblog-a. Srećom, sama se rifrešuje, pa samo zirnem. Sad kada je nema, moram sam da rifrešujem. Rezultat opet isti – nema! I evo, sad dok pišem u GoogleDocs, pa bih stavio neki link, piše proveri ovu vezu i kaže da adresa ne postoji.

*             *             *             *             *             *             *             *             *

Jel ti beše onaj što nas je ubeđivao ovde kako nije zavisnik?”

Da, ja sam taj. Ali, ovde se radi o nečemu drugom. Mene je brinulo to što nema stranice. Makar je i ne kliknuo, makar i ne pročitao nijedan blog, ne dao komentar ni na jedan post, ali zašto da nema nečega gde sam se solidno preselio? I ne samo to, nego sam navikao da sebe u slovima mogu i da nađem i da ostavim ovde. I onda treba sizifovski opet od nule. Na nekom drugom mestu. Pa neću, brate. Vrlo često razmišljam o tome kako su se osećali pisci kojima su spaljivali knjige. Ne želim za sebe da kažem da sam pisac jer nisam. Naprotiv za svoje blogovanje imam pravu malu zbirku samoironičnih opisa. Naslov je samo jedna od njih. Za pisca mi fali i izdavačka kuća i lično uverenje da sam onim što sam napisao rekao nešto što nije samo meni značajno. A meni je značajno. Da vidim kako sam iz nekih stvari izašao, da li sam uopšte izašao, kako to od pre deluje danas, pomalo i sebi objašnjavam samog sebe… I zato mi se ne počinje od nule. I zato mi se ne ide nigde.

Nećeš ti zato što ne možeš da se setiš više nijednog juzera i pasvorda na nekim od sistema gde si se samo „krstio“, a nikad slovo nisi napisao“.

Neću da lažem, stvarno sam pomišljao kako bi bilo kad bih krenuo na drugom mestu ispočetka sve i kad bih se setio tih juzera i pasvor(a)da. Ipak bih jednog dana ponovo došao ovde. Tanja je bila jedna od onih koji su pitani šta se dešava. Ja sam bio taj koji je pitao. Ne nju. Jednog blogera, a zatim i MB vrh. Za ovo drugo mi je trebalo malo vratolomije i domišljanja (hvala GoogleChrome-u). Negde čekajući odgovor, MB je ponovo proradio. Sve je na svom mestu.

Pesma koja „ide“ u ovom postu je poklon svima koji mi ne veruju na reč da nisam navučen. Svima koji su me pitali ono pitanje ispod zvezdica. „Bitlsi“ imaju dosta pesama sa opijatskom tematikom. Ja sam izabrao ovu.

 

MB komentari

Oglasi