Oznake

, , ,

Iza nas je jedna od pretnji koju sam ja ozbojlno shvatio. Iskustvo je učinilo svoje. I nateralo me na razmišljanje na temu gubitka.

Već je poprilično vremena prošlo. Naročito za one kojima i nije bilo toliko bitna vest da će Anonimusi da „obore internet”. NIje pao, mada je mogao. Tačno tako kako su „Anonimusi“ zamišljali, internet je mogao da padne. Da se skupila kritična masa od mnogo kompjutera. Taj napad, rekli su nam, zove se DDoS. DDoS i ja smo se već upoznali. Jednom sam bio kolateralna žrtva DDoS-a dok još nije bilo „Anonimous” grupe. Nisu napali mene, nisu napali ni računarsku mrežu mog tadašnjeg radnog mesta, ali se ipak smatram napadnutim – napadnuta je među decom najposećenija stranica – čet Krstarica. Tada sam ne samo prvi put čuo za takav napad, nego sam shvatio koliko je internet mreža krhka i recimo da živi na milosti nas koji je koristimo. Nisu nas „Anonimusi“ samo plašili.

Moj prvi DDoS

U to vreme nije postojao Fejsbuk. Servis koji su deca najviše koristila – čet „Krstarica“ bio je nešto što se od tadašnjih pet videlo na sedam računara. „Krstarica“ je baš bila groznica. A kad je groznica, sve je moguće.

Mada ništa nismo ni pipnuli, mada još niko nije stigao da tog dana dobije šansu da opsuje na četu niti da pokuša da uradi neke druge stvari koje administratori četova ne vole – video sam da ne možemo da se ulogujemo u „Krstaricu“. Svakog ko prvi put uđe u klub i u četove tipa: Krstarica, Serbiancafe i sličnih, zamolim iste stvari – ograničenja. Da im pratkično objasnim zbog čega bi bilo dobro da me poslušaju, često sam govorio: „Pošto mnogo volite da četujete, onda pazite da nas ne izbace, da nas ne banuju. Ako jednog izbace – sve su nas izbacili“. NIje fazon da zbog jednog nevaspitanog, nadobudnog „mangupa“ ostala deca ne mogu da četuju. To je bio jedan od tri najveća prekršaja koji je neki posetilac mogao da naparavi.

I dakle, nisu stigli još ni da se „ukrcaju“ a kamoli da opsuju, uvrede bilo koga sa one strane četa, zasipaju identičnim porukama (flood-uju). Ali, ipak ne možemo da se ulogujemo. Vidim šta moram da radim – mail administratoru četa. Odgovor je stigao brzo.

Poštovani, naš sajt je pod DDOS napadom; grupa hakera je napala naš sajt, nadamo se da ćemo brzo ponovo biti u mogućnosti….

I eto, tada sam se prvi put sreo sa DDoS-om, pa sam malo proguglao da vidim još malo o tome što nas je napalo (ustvari „Krstaricu“). I sad znam šta je moglo da se desi internetu. Makar i na određeno vreme. Interesantna mi je bila reakcija dece: svi do jednog su rekli (skoro pa u glas) da nisu opsovali na četu, da nisu nikoga vređali, da nisu „fladovali“… „U redu je, deco, znam da niste – napali su sajt „Krstarice“ “. I naravno, tada je krenula prava mala lavina pitanja u vezi sa tim kad će ponovo moći da četuju,… Pitali su me sve ono na šta ja nisam mogao da odgovorim.

A šta bi mi (šta bih ja) da je stvarno bilo? Šta bi mi nedostajalo?

…ili šta ne bih voleo da izgubim?

Kad pomislim na gubitak i IT svet, pomislim na samo dve stvari: mail arhivu i pad sistema.

Mail arhiva i sistem (dok je bio pod „vindozom“) pali su mi dovoljan broj puta da sam naučio da se čuvam. Doduše i preseljenje sa Windowsa na linux mi je odnelo poprilično podataka. No prvi put je bilo potpuno sizifovski – sa apsolutnog dna. Od tada, kopije bitnh stvari uvek imam negde odvojeno od sistema. A padova nije da nije bilo. I nije da nisam gubio, ali više nikad kao prvi put. Od tad mi se svaki pad, gubitak svodi na pitanje: „Šta sam ja izgubio?“ Kad se radi o padu interneta, to pitanje bih postavio drugačije:

Šta ne bih voleo da izgubim“

E-mail 

Ne bih voleo da je internet pao. Opet ću da kažem da nisam navučen na internet, ali jesam na slobodu i lakoću pristupa informacijama, brzinu i lakoću komunikacije na velikim daljinama. Čak i da počnu da ukidaju sve što se, kažu, sprema da bude ukinuto, ono zbog čega internet smatram revolucijom jeste – e-mail. To mi je i bilo prvo fascinirajuće iskustvo sa internetom – prvi put da sam internet smatrao potrebom i rešenjem problema. Jer pisma sam i ranije pisao, pitao se da li će, ako pošaljem danas, a subota je, a posle podne je… moći da stigne dve ulice niže do… da ne bi zakanilo na… Sa e-mailom nema takvih pitanja.

Brat je bio u Švedskoj, a ja sam mu pisao mailove. Bio je dajlap, a samo su retki imali ISDN u internet klubovima, na radnim mestima. Kakav adsl, kakav kablovski internet?! Ja nisam imao ništa od nabrojanog. To iskustvo da samo klikneš a da se tamo par hiljada kilometara dalje isto to pojavi na drugom monitoru teorijski odmah a praktično za par sekundi, nešto je što sam morao mojima u kući da objašnjavam mnogo duže nego što bi mi trebalo da onako nevešt na tuđim tastaturama, a posebno ako mi se meri svaki minut, bratu pošaljem mail od nekoliko pari rečenica. Često pominjem onu sliku iz Nušićeve „Autobiografije“ kad im profesor kaže da zamisle more koje oni nisu nikad u životu videli. Moja objašnjenja roditeljima šta je to mail su ličila na to. Verujem da je na kraju bilo. „Neka si to sve i sanjao, ali idi i pošalji taj kako ga ti zoveš mejl“. Za jednog bivšeg „Nemca“ i bivšu „Ruskinju“, moji se dobro snalaze sa anglicizmima…

Ovu priču sa emailom i Švedskom ne pišem prvi put i neće me začuditi ako ne bude poslednji. S razlogom.

Online radio

Mada sam već postao drzak pa kažem (pa lažem, izvinjavam se) da bih mogao bez online radija – ne bih mogao. Nema veze što ponekad slušam online i radio stanice koje se čuju po celoj Srbiji (za koje mi je, dakle, potreban samo radio prijemnik), nema veze što se mangupiram pa stanice čije predajnike mogu i rukom da dohvatim (a u njihova studija da skočim s prozora) slušam online – radio na webu ne dam. Jer nekad bih hteo da prošetam po regionu i izvan njega. Ponekad špijuniram radio stanica koje znaju da radio antenom ne mogu da ih „dohvatim“. Ličim sebi na babe-abronoše koje „svugde turaju svoj nos“.

Izvor informacija 

Ne bih mogao bez vesti, dakle, bez izvora informacija. Ovo ne znači da po ceo dan sedim i klikćem po netu tražeći vesti, ali znam da ako mi zatreba informacija mogu brzo i lako do nje. Kad se samo setim onih odvratnih glasina koje su se širile devesetih o onima-sa-one-strane, priča koje su širili zar-bih-te-ja-lagao lažovi, priča koje zdrav razum nije hteo da prihvati (ali je bilo preporučljivo da zdrav razum sačuva u tajnosti činjenicu da je zdrav da bi ostaoi živ). „Krhko je pamćenje“ – reče neko. Potpisujem, ali ne odustajem od pamćenja. Od borbe za pamćenje. I ne – ne dam internet!  

Ne bih voleo, dakle. takvo šta ponovo – mrak i laž. Da, naravno – i lažovi koriste internet, ali je lakše doći do istine.. Ko ume i ko je uporan. Ne može da laže ceo svet. E zato ne dam online radio stanice, online štampu, knjižare, restorane i ostale stranice koje informišu. Hoću da znam šta se dešava u Zagrebu, Daruvaru, Našicama, Ljubljani, Novom Sadu, Zrenjaninu… Ko zna, možda na nagradnoj igri dobijem kupon za petsto litara goriva, pa se otisnem negde na put. Onako kao što je nekad bilo – u Zagreb na kafu. Dakle, protok informacija ne sme da stane. Neka je puno njih neistinitih, tendencioznih, zlonamernih, ali ne mogu biti sve takve.

Blog

I da, došlo je i ono što bih kao bloger verovatno bilo logično da kažem na ovu temu – ne bih mogao ni bez bloga. Mi koji pišemo verovatno znamo zašto to radimo i imamo potrebu da to radimo. U mom slučaju bih rekao – itekako znam( o ). Potreba nije večna, ali ne veruijem ni da je konačno ugasiva. Nema veze što ne pišem. Nek bude tu – možda zatreba nekad neka reč, možda neki savet iz komentara. Ljudi ponekad pogube navigaciju sopstvenog života. Desi se ponekad da izlaskom iz neprilike zanemarimo rešenje kojim smo iz neprilika izašli („bitno je da je nevolja iza mene“). Web browseri bi mogli da nam održe lekciju zvanu „Cookies and Cashes“. Nešto kao „Ivica i Marica“ i priča o kamenčićima.

MB komentari

Oglasi