Oznake

, ,

I tako, zaradio sam danas šesticu. i to ne studentsku. Te su mi iza leđa. Makar dok dobro ne zaboravim muke na sticanju svake od njih (khhm, khmm, zaboravio sam, al’ nikom ni reči, please!). Danas sam postao blogerska šestičara.

Ćuti, ponavljaču…” 

rekoše Čkalji u „Kamiondžijama“ kad je pao na polaganju za diplomu večernje škole.

Sećam se gorkih, kiselih i ignorantskih pogleda kad su saznali da pišem blog. Neki su i bili krivci što sam rešio da ono što imam zakopavam „na sigurno“. Na blog. Pitali su me: zašto Sizif? Po izrazu njihovih lica znao sam da naslućuju. Najpre sam video snuždena lica kad su saznali da poznaju nekoga kome s vremena na vreme, ali sigurno i uporno, sve kreće od nule. Zbog toga su pitali: zašto Sizif? S obzirom na to da sa šesticom u „blog-krštenici“ više nisam ponavljač, valjda sam stekao pravo da konačno (nešto i) kažem.

Sizifovska sudbina stvarno me tera vrlo često. Svima nam se desi naravno pad na nulu pa „aj’ Jovo nanovo“. Meni se, ipak, dešavala u nekim ključnim trenucima, za mene veoma bitnim stvarima u životu. Nedozvoljen broj puta I sad, ako sam studentiranje iskoristio da naučim jednu vrlo važnu veštinu u životu („Čekanje i kako ga ukrotiti“), sizifovština me naučila veštini čupanja. Samog sebe. Sa dna. Sizifom sam hteo da oteram sizifovštinu iz svog života. Slično starom običaju da (što reče Vuk Karadžić) kada nekoj porodci umiru deca, oni jednom muškom detetu daju ime Vuk, da oteraju maler – da im dete ostane živo. Surovo poređenje? Pa, znam. Jesam li uspeo u svojoj nakani? Nisam. Nisam još, hteo sam reći.

Blogerski berberin

  • A dobro, čemu ti to služi? Šta ti konkretno imaš od toga?

  • E jeste, nisam ništa napravio da se jede ili pije, što bi pragmatičari rekli „blog se ne maže na hleb“ ili „blog se ne sipa u traktor“ (ne može traktor ni da se izveze na osmi sprat, ako ćemo pošteno). Ali, blog oslobađa misli, svaku postavi na svoje mesto, neku i osvetli, neku i samu stvori… Ne zna ko ne proba. Isto kao i sa onima koji ne probaju tu vrlo rizičnu stvar („don’t you even think about try this at your home“) kao što je čitanje. Ako nešto kažete „u blog“ možda više i ne morate naglas. Jeste da sam to već makar jednom rekao, ali ima ih kojima još uvek nije jasno.

 

Pre neku godinu dobio sam zadatak da napišem tekst za sajt (koji više ne postoji), a kasnije se isti pojavio u novinama (postoje još uvek). Povod nije toliko bitan za ovu priču (a inače je jako bitan – Međunarodni dan borbe protiv fašizma). Bitno je nešto drugo. Napisao sam tekst sa mišlju da je gotov, da tu nema šta da se dopiše. Iznenadio sam se kad mi je rečeno: „Pročitaj ponovo, nešto popravi ako ima, nešto dodaj; uvek ima ponešto…“ Da, ali za takva doštelovavanja mora da se napravi vremenska distanca (tako to kod mene fuunkcioniše). Ipak sam uspeo. Tu i tamo, kad danas pogledam taj tekst, možda sam mogao i malo bolje. Nekad mi je trebalo malo više vremena. Vremenom, međutim, sve manje.

Ustvari sam bio nesvestan jedne stvari koju inače uvek radim: broj puta koji se vraćam (pre)čita(va)nju napisanog i menjanju, doterivanju napisaog je odavno premašio granicu razumljivosti običnim ljudima. Kao frizer sitničar. Svaki frizer najpre ošiša „grubo“, a onda se vraća pa „štricka“ gde je ostalo „grbavo“, gde „štrči“. Ali, niko toliko puta kao ja. A ipak nađete u mojim tekstovima brdo grešaka. Bogu hvala nisam što nisam frizer-brica. Čini mi se da bi moje mušterije radije ostavljali svoje glave kod mene, kupovali za sebe druge već podšišane ili obrijane, samo da bi sebe poštedeli beskraja moje usluge. I to negarantovanog kvaliteta. Baš kao što su tekstovi koji mi se iskradu iz guglovog dokjumentsa.

Upoznao sam i jednu blogerku lično (uz „Pelinkovac“). Za razliku od blog-prijatelja koji mi je savetovao da nije dobro da mi se život pretvori u blog, ona misli, jer zna primer, da je to ponekad izlaz. Kad čujem obe strane, shvatam da je istina negde između. I oscilujem tražeći je. Jer volim da u slovu vidim sliku i osetim trenutak. Kuća je već tesna od uspomena, a blog je zahvalna ladica.

Dok sam nekada polagao ispite, čim položim jedan pomislim da je diploma odmah na ćošku. Sa šesticom u blog stažu mogu da kažem:

Danas kada postajem šestičara dajem obećanje da neću nikada objaviti svoje blogeraje, da ću pisati dok osećam potrebu i biti veran i iskren bloger koji drži datu reč

Mungos

I on je počeo pre tačno šest godina. Nemojmo ga zaboraviti Našeg prijatelja NenadaMungosa . 

* * * *

I eto, vi ste možda očekivali prskalice i konfete, a ja krenuo da mudrujem. Moram malo. Što kaže Aren Dedić „čistim svoj život“. Valja s vremena na vreme. A da ne biste ostali bez posluženja, poručite piće, a ja nudim muziku. Bez preteranog pametovanja.

Poslužite se!

MB komentari