Oznake

, ,

Za kompjuter nikad nisam tražio jedan jedini dinar. Nikome. Drugo je to kad neko da nešto, što bi stariji svet rekao, „od ruke“ ili „da nije bez ništa“ – da ga ne tera maler. Ipak, to opet nisu pare. To što je „od ruke” ne odbijam. Zbog onoga ko daje. Njemu znači, to znam. Neko i kaže: „Uzmi, nemoj da mi malerišeš“. Neću da malerišem.

Za pomoć oko kompjutera, skoro da nema prilike u kojoj me ne možete zvati za pomoć. Ako mogu da pomognem, ako ne jedem ili ne spavam – prepreka nema. Kako izgleda biti bespomoćan, kako izgleda biti na ivici živaca, između ostalih i kompjuter me naučio. Naravno da svi oko mene šize zbog moje želje da niko koga ja poznajem nema problem sa kompjuterom. Ona rečenica mog oca koju sam pomenuo već jednom i to skoro: „Ako sam se ja mučio, oni ne moraju“, može da bude ideja vodilja u ovom slučaju, ali nije.

Linux

Već više ni samo sebe kao svrhu nije moglo da podnese, a kamoli ja da ga podnosim: reinstalirati računar pod „Windowsom 2000“ svakih 45 dana – smučilo mi se. Tražila se zamena.

Ne-baš-sasvim-obavešten je eufemizam za moje poznavanje linuxa pre osam godina. Čuo sam da postoji, a čuo sam i: „To ti je isto samo se drugačije zove“. Ako za nešto budem ubuduće čuo da kažu isto to – neću baš da pucam, ali će lampica za oprez smesta da zasija. Iz predostrožnosti. Kad se već nije upalila tada. Koliko li sam puta u životu izgovorio, koliko puta upotrebio onu rečenicu o opreznosti i mudrosti, a u koliko ključnih trenutaka sam toj rečenici okrenuo leđa! Kad danas kažem da mi je omiljena, ustvari hoću da kažem da mi se više nikad neće ponoviti da tako grlom u jagode uđem u nešto što ne poznajem.

Uopšte ne znam kako je to sve funkcionisalo, taj „Frankenštajn“ sastavljen od linuxa i „Windowsa 2000“ u mom starom kompjuteru. Kompjuter je, istina, prestao da glavi, iako je linux onako napabirčen, poluinstaliran, sklepan, neapdejtovan,… Danas kad znam šta sve treba uraditi, znam šta znači sreća – uraditi šta sam ja uradio a da sve funkcioniše. Mora da je moj kompjuter kao i njegov gazda, kupio mrvice gde je koju našao, pa mi je tako, udruženim radom sve nekako funkcionisalo. Internet preko Windowsa, a siroti linux je onako felerično sve-ti-jer-to-isto metodom odrađivao multimediju. Koliko je mogao…

Vuklo bi se to i klimalo nekako, tako felerično, na linuxu, da nisam rešio da sa dialup-a pređem na adsl.

ADSL

„Oprezno, momče, linux je to“ – obradovao sam sebe lampicom koja je zasijala na vreme (mora jednom). To je i bilo pitanje svim tadašnjiom provajderima: „Podržavate li linux?“ Potvrdan odgovor dali su svega dva operatera. Jedan je tražio 5.500 dinara „za krštenje“ (priključak), ali, kažu, “u to Vam je uračunat i prvi mesec korišćenja!“ Ma nije moguće?! Za 90 evra? – manite me se. Drugi nije tražio „za krštenicu“, pa sam izabrao njih. Što mi je isto vrlo bitno: jedini nisu tražili potpisivanje ugovora. Ne volim vezivanje za ugovor. Moja pokojna baba-Stoja je govorila: „ako budem živa…“ Ja u život nisam sumnjao, ali jesam u primanja. Dve godine pod ugovorom su mi se činile kao večnost. 

„You’ve got the message“ – prvi pokušaj

Paket sa opremom za adsl sam jedva iščekao. Stigao je tačno na vrata. Nije bilo: „Dobili ste pošiljku koju možete podići…“

Logika, ako ne iskustvo, me naučila da nešto prvo valja raspakovati, pa tek onda montirati (dobra lekcija, ha?). Ali, nestrpljenje je bilo preveliko, pa sam jedva sačekao da sve namontiram i uključim.

Klik – ništa! Nema kao kod Windows-a da se sve prepozna skoro samo od sebe, da se samoinstalira. Šta sad?! Okreći, obrći – opet neće. Bespomoćnost koju sam tada osetio je beskonačno veća one koju sam osetio svega jednu sekundu kad sam izgubio grupu u Berlinu. Ovoj sa adsl-om treba dodati faktor prvog puta, iznenađenja. Broj poziva adsl operateru, kao i broj puta koji su izgovorili rečenicu: „Pređite na Windows“ isti oni koji su rekli da rade i sa linuxom – ne bih sad brojao. Pa onda odlazak kod prijatelja da probam kod njega. Kad sada pogledam na te dane, drago mi je što dosadašnjih osam linux godina nisam protraćio. 

„Poslaćemo vam ruter…“

„… zapakujte sve što ste dobili, odnesite kod našeg predstavnika,,,“ Reklo bi se da je gospođica rešila da pomogne; Ili ona ili njena firma. Ili im je dosadilo da me slušaju.

Opštoj „ludnici“ materijal su davali i moji najbliži koji su verglali istu pesmu:

– „Pa što ne pređeš…?“

– „Zato što je to mnogo posla da sve vratim kako treba“. Uzalud je bila i pomoć koju su nudili da vratim sve pod Windows – nisam hteo. Ruter je bio na putu.

Ruter, drugi pokušaj

Konačno je stigao: sad već ne toliko nestrpljiv, ali pun nade, ponovo zavijene u opreznost, raspakovao sam ruter.

Nj, V. – Ruter. Razlika, kako su mi je objasnili, između modema i rutera garantovala je uspeh, osim u slučaju da ga ne priključim ili da ne radi. Sad će sve da bude kako treba – svi su u kući odahnuli. Ne zato što su znali, nego zato što su se nadali. I opet montiranje i opet proba. I opet neće. E sad već nije bilo smisla da zovem provajdera, ali sam zvao.

– „Proverili smo, radi. Vidimo Vas na mreži. Sija li Vam…?“

(Sija)…

– „Pređite na windows!”

Posle ovoga znam da više nema priče. Nema dalje. Šta još mogu da kažem?! Šta raditi sad kad više ne bih mogao da uradim ništa, a da sve podatke koje imam u računaru ne pogubim? Bes je u trenu postao tako veliki, jak da sam spakovao sve kako sam i dobio i krenuo u internet klub koji zastupa mog provajdera u Čačku da vratim sve što sam dobio i da prekinem saradnju koja je trajala tek nekoliko dana, bez obzira na mesece čekanja na slobodan port (tada je to bila jako duga procedura). Ima trenutaka u kojima zaista znate, u kojima nije fraza, da vam je najpreče da sačuvate zdravlje i ništa vas drugo ne zanima.

Internet klub nije bio daleko (u Čačku su samo dve tačke međusobno pristojno udaljene). To je jedini internet klub koji je u Čačku radio na linuxu. Još onda. Koga je zanimalo, znao je tu informaciju. Ja sam znao, ali nisam nikad pomislio da će mi trebati, jer: „sve je to isto, samo se drugačije zove“. Onako besan i jako razočaran, doduše, rekao sam na izlasku iz stana da ću da ih pitam da li mogu oni da mi nameste to što ja nisam umeo. Sa zrnom nade, krenuo sam da im vratim adsl opremu. Ideja da ih pitam za pomoć nije došla „iz malog mozga“ – garantujem da mozak sa tom dosetkom nije imao ništa. Došlo je iz pete, s prozorskih zavesa… Bog zna odakle. Verovatno zato što ju je on i poslao. Poslednja rečenica koju je izgoorilo zrno nade veličine statističke greške glasila je otprilike: „Uzeo sam adsl kod… rekli su mi da može na linuxu, ali ja ne umem da namestim. Možete li vi to da mi namwestite?” Ličio sam sebi na posetioca Speaking cornera u Hyde parku, koji više govori samom sebi.

– „Donesi, namestićemo”. To mi je zaista zvučalo naučno-fantastično“.

– „Ko zna, možda me ovaj i nije dobro razumeo“. Ali sam odneo kompjuter – nemam šta da izgubim.

Kad nestane reči da opišu oduševljenje, imam dve psovke. Kad me čujete da sam izgovorio bilo koju od njih, znači da je moja sreća probila plafon. Kad sam za dan-dva (ne sećam se više) došao da pokupim kompjuter, kad je momak rekao da je završeno, da sve radi – čuo je obe psovke. Evo, sad se ježim.

– „Može i muzika?“

– „Može. Evo, stavio sam ti neku muziku i jedan film da isprobaš.“

– „Šta da ti kažem – hvala ti!“

Gledao sam kako isprobava predamnom i nisam verovao. One dve psovke se smenjuju. Opet mislim: „ma, to će da radi ovde – čik da meni kući proradi.“ Ali: kad radi – radi! Ne bira ni mesto ni vreme.

Bilo je to kao nekakvo proviđenje. Ta ideja koja je dovela do uspeha. Bio sam zahvalan. Momku koji je obavio posao, na prvom mestu. Neko odozgo me zadužio slanjem ideje gde da potražim pomoć – poslednju slamku. I zato je moja pomoć ljudima ustvari vraćanje duga. Neka i ja nekome budem ne poslednja, ali ipak slamka na koju će sigurno moći da računaju u svako doba. Naravno, bez dinara, baš kao što sam i ja dobio pomoć. I pomažem onoliko koliko znam. A učim i trudim se da uvek naučim više. I znam da ne znam sve, ali znam i da želim da znam.

Ovde je drugi deo

MB komentari