Oznake

, ,

Ovako je govorio moj otac (i sad bi rekao da ga neko pita, jer voli o tome da priča): najviše je, kaže, voleo da radi sa svojim tastom (mojim dedom, je li); iako se deda slabo razumeo u majstorluke, kaže moj matori da je deda tačno znao gde treba da pridrži da bi pomogao. „Od njega dosta“ – kaže moj otac.  

Moj otac ima jednu sličnu osobinu, osobinu koju sam voleo i sam da imam, pa sam probao da je izučavam kao zanat: ima osećaj šta bi usrećilo njegovog priajtelja ili onoga do koga mu je stalo. Slušao sam šta mi stari priča misleći da se u rečima krije tajna formula.

*        *        *        *        *        *        *

Ne znam baš čija je ideja bila, ali me jednog dana sačekala rečenica kao da sam usred razgovora: „A gde bi hteo da kupiš kompjuter?“

Ko je vama, narode, uopšte rekao da hoću da kupim kompjuter?“ Za razliku od mog dede koji je umeo da razume i one koji mu nisu ništa, moji roditelji su imali lakši zadatak, ali ne mnogo. Sad bih mogao da pokažem prstom na svo troje najbližih srodnika, i verovatno ne bih pogrešio. Ovi moji u kući su videli na šta mi liči stari kompjuter (na šta je ličio zbog „Windowsa“), „telefonski zasedali“ sa bratom u Beogradu i konsenzusom doneli odluku da mi treba novi kompjuter. Onda je delegat postavio pitanje. A ja još jednom zatečen.

Novi kompjuter

Tu se moralo ići na zicer, po preporuci nekoga koga znam. I desilo se nešto što je, opet, jako srećna okolnost: sa tri strane od tri grupe ljudi koje nemaju veze jedni sa drugima, savet gde sklopiti računar je bio isti. I ne da su ga napravili, nego svaka čast. Doduše, može se reći da sam se poslužio lukavstvom: video sam kompjuter koji mi se svideo (video ga kako radi, a ne kako izgleda) i rekao: „Hoću isti ovakav“. I dobio sam. Tako se kompjuter sklapa sebi ili rođenom bratu. Ovo sam sve više otkrivao godinama korišćenja.

Razume se, opet sam hteo linux u kompjuteru. Novi kompjuter je bio šansa da i moj linux na nešto liči – trebalo ga je ponovo instalirati. Pre nego što sam odlučio ko će biti izvođać radova, proradilo je moje za-svaki-slučaj: pitanje prodavcima je bilo: možete li da mi namestite linux? Iako sam učio, pre pet godina to još uvek nisam mogao sam da uradim.

A kako bi drugačije?!

Novi kompjuter smo svi zavoleli još neotpakovanog. Kao dragog gosta o kome ste čuli sve nejlepše, pa vam je drago što će biti baš kod vas. Ovaj će deo sveta još dugo živeti u onoj zemlji, u zemlji u kojoj su televizor, veš mašina i nova kola tretirani kao čanovi porodice. Naročito ako znate, kao što su moji ukućani znali, koliko je meni značio.

Ali…

Mora da sam u prethodnom životu sve dobijao na tacni, mora da sam samo prstom pokazivao i istog trenutka je to bivalo moje. Jedino bih tako mogao da objasnim zašto danas skoro ništa iz prve ili na lakši način ne mogu da uradim. Tako je bilo sa i linuxom u novom kompjuteru. Oni kod kojih sam kupio nisu odradili do kraja posao oko ugradnje. Jeste, rekli su da može i jeste, ugradili su ga, ali:

– sa samo jednom particijom (kao kad biste u windowsu imali samo C particiju, pa kad reinstalirate sistem obriše vam se sve što ste na njemu imali);

– bez tona (jer nije naštelovana zvučna kartica)i

– bez interneta (jer nije nameštena mrežna kartica – linux je probirač kad se radi o modemima).

Bez dve poslednje stavke ne računam da imam kompjuter.

U kompjuteru je bila najnovija verzija linuxa, koju je „samo“ trebalo podesiti tako da radi. A nisam bez razloga pitao mogu li da mi nameste – ja, kao što rekoh, nisam umeo. I nastala je jedna baš mučna situacija: ja nisam hteo da odustanem od linuxa, oni nisu umeli da stvar dovedu do kraja. 

Ova svojevrsna pat pozicija pokrenula je jurnjavu i uvek iznova pokušavanje da se stvar dovede u upotrebljivo stanje. Žurilo se i prodavcima kompjutera i meni. Njima, jer sam im platio samo pola para, a meni jer sam hteo da sve radi kako treba. Iako sam se trudio da tako ne bude, ipak sam bio naelektrisan (ovo je eufemizam, naravno); proključao sam, ali je nervni sistem još uvek čvrsto „dršao poklopac“ da ne eksploriram.  

Imali su kod mene ogroman kredit, jer kao što već rekoh: tako kako su mi sastavili kompjuter, sklapa se sebi ili rođenom bratu. Međutim, da kredit ne bi bio potrošen na početku, I ova priča se završila tamo gde i podešavanje interneta na starom kompjuteru – u jedinom internet klubu u Čačku koji radi na linuxu. Mada je u meni kuvalo, ipak je bilo lakše, jer sam se tog internet kluba setio odmah, samo sam hteo da dam šansu momcima iz prodavnice kompjutera. Ovog puta je, dakle, trebalo manje truda da mi padnu na pamet – nije moralo „iz pete“. Po drugi put u životu su mi spasli živčane restlove.

Sve je radilo savršeno. I nema veze što je bila samo jedna particija (nisam ovima u internet klubu hteo da zanovetam, „da izvodim besne gliste“), mogao sam da uživam u novom kompjuteru i da krenem u kroćenje linuxa, još jednom davši sebi obećanje da neće biti nikoga koga poznajem ko ima problem sa računarom koji ja mogu da rešim, da ću ga ostaviti na cedilu. To je, međutim, 2008-me bio samo san. Tada nisam ni sebi mogao da pomognem kad se radi o linuxu („windows“ je druga priča). Ipak, ko ima želju, on manje-više nesvesno radi u smeru ostvarenja svoje želje. Ako je uporan, uspe.

Epilog

Sa sačiniteljima mog kompjutera sam održao kontakt, što oni umeju da cene – trudio sam se sa svoje strane da sve ostane iza nas. Momci iz internet kluba su mi dali inventarski broj, jer sam navraćao primetan broj puta. Uvek da pokupim poneku informaciju, da pitam nešto, da nešto novo naučim. Naravno, reklama „za dž“ ide i jednima i drugima.

Oglasi