Oznake

,

Kad se od mene bude očekivalo nasilje, grubost i bezobrazluk, pre ćete me videti da se junački povlačim, predajem, bežim. I smejaćete mi se; podrazumevaju se vulgarni, sve od reda uvredljivi, nazivi koje mi možete uputiti. Ali, to sam ja.

Ana nije prokomentarisala kad sam rekao: „Ja bih da glumim savesnog građanina“. Brat bi se, da smo par decenija mlađi, drao na mene – njemu je odavno prekipelo. Svratio sam do prve trafike da kupim busplus dopunu za četiri vožnje. Ja nisam Beograđanin, pa nemam nijednu od povlastica (kako se to nekada zvalo). Zato kupujem kartu.

U autobus sam ušao sam. Ana me samo dovela do stanice. Video sam kako se poništava karta i poništio. Sve je bilo u redu do Pravnog fakulteta, kada je trebalo da promenim prevoz. Od Pravnog do Mirijeva vozio je sedamdeset-i-neki. Uđem, a zamnom jedan uniformisani. Nisam poništio kartu istog trenutka, a baš u tom trenutku uniformisani je tražio da mu pokažem kartu da vidi jesam li poništio. Ko mi je kriv kad uvek stanem odmah kod vrata!

Na „Studiju B“ sam čuo da se sada u vozilima GSP-a automati za poništavanje karata blokiraju automatski kad uđu kontrolori BusPLUS-a (oni ih blokiraju). Znači, ne pomaže izgovor: „E tek sam sad ušao…“ To mi je prostrujalo kroz glavu čim sam video kontrolora, tj. čim sam ukapirao da je taj uniformisani koji je ušao zamnom ustvari kontrolor. Ali pomislio sam u sekundi: „možda stignem da poništim, možda automat zaboravi da se isključi…“

Džaba. Pošto sam stajao odmah pored srednjih vrata, pored automata, odmah sam mu bio na udaru. Gledao je kako bezuspešno trljam kartu. Bilo je to moje drugo poništavanje busplus karte u životu (prvo je bilo malopre do Pravnog).

– „Ovo neće“ – rekao sam.

– „Loš ti tajming“ – bio je to onaj glas kome je, kao, žao, a ustvari hoće da kaže: „Pazi da me ne rasplačeš“.

Onda je nastalo spoticanje jezika o mozak i obrnuto:

– „Izvinjavam se, ja nisam iz Čačka… ne, pardon ja jesam iz Čačka, i kartu za busplus poništavam drugi put u životu. Evo, imam kartu, samo neće da se poništi. Imam još za tri vožnje“ Gledao je, nešto „premeravao“ kartu…

– „Moraćeš da platiš.“ Znao sam da moram.

– „Koliko?“

– „Dve hiljade.“ I ovo sam znao – zato i kupujem kartu. Mnogo je jeftinija. Pružam pare.

– „Ličnu kartu!“ I nju.

– „Na koju adresu da pišem?“ (ja sam sa onom prvom genracijom čipovanih ličnjaka, na kojima ne piše adresa stanovanja).

 

U tom trenutku u moju odbranu staju svi putnici koji su bili oko nas dvojice. Tačno su razumeli ono što sam rekao, razumeli su šta znači smotan čovek. I on je razumeo. Vratio mi je pare i ličnu kartu, izašao na prvoj sledećoj stanici i rekao:

– „Sledeći put da poništiš kartu!“

– „Ma, hoću, bre!“ rekao sam glasom kojim izgovarate: „Gde me baš nađe sad, a nikad se ne vozim bez karte?” Glasom koji je bio ljut i nervozan. Ljut na sebe. Besan. Na sebe.

Rečenica „Ma, hoću bre“ i jesam ja. Onaj crv koji ne želi da ulazi u konflikte. Koga još zanimaju objašnjenja da su mi konflikti i razuzeli sve živce? Ovog jednog preostalog živca, koga bih da sačuvam, nisu se na vreme setili i zato ga ne dam. Grčevito. Sve i da ga se sete. Sve i da ga zatraže. Mada gubi snagu, dahće… Ipak mrda.

Antistres

Pušači imaju liniju manjeg otpora. Oni odmah zadime da sakriju sve. Strepnju, nervozu, zabrinutost, strah… Kao muškarci koji sklanjaju oči, koji beže da sakriju suze. Znao sam jednoga, koji svoje logoraške, svoje izmučene i u logoru izgladnele nikad nije krio… Ja sam za pušenje prestario, a i da nisam, to se u autobusu ne radi. Žvaće se žvaka, ali ni to ne radim. Zato sam kovitlac emocija morao sam da krotim. Zato sam mu i pružio pare bez reči.

Osetio sam potrebu za nekim od pušačkih stimulansa: Prebledeo sam, znojio se, drhtao posle svega. S vremena na vreme sam ponekome od onih koji su stajali pored mene govorio Hvala”. Više je trebalo meni nego njima.

Ne bi se desilo ništa toliko strašno – pare sam već „prežalio”, namenio, oprostio se s njima. Ali preokret, reakcija ljudi koji me verovatno više nikad u životu neće videti, njihova solidartnost, bespogovorna pomoć kao da se dešava nekome od njih – o tome sam do tada samo slušao. I mislim da, osim Beograda, tu vrstu solidarnosti nema nijedan grad.

Oglasi