Oznake

, , , , ,

Pobedio sam. Bio je 20-ti april ove godine – 2013-te.

Već sam negde rekao da Beograd volim zato što osećam da me „proguta“ onako veliki, širok, visok, prostran. Do četresetog rođendana brojim sve sitnije, ali je osećaj neumoljiv. Retki su bili trenuci u kojima sam, tako progutan od strane Beograda, mogao da uživam. Uživanje je ograničavala izgubljenost, tačnije stroga vezanost za onoga sa kim hodam Beogradom.

„Sizifov San Marino“

Moje poznavanje Beograda je vezano isključivo za okolinu gde je brat stanovao. Mada nije reč za množinu, a jeste množina, mogao bih da kažem – okoline Ivanovih trenutnih prebivališta. Okoline rodbine i prijatelja su uglavnom „viša matematika“. Bivalo je i komično: krenem da kupim bratu cigarete (da malo prošetam) i pitam ga, za svaki slučaj: „Koja je ovo adresa?“ Da znam da kažem nekome kad me progutaju široke beogradske ulice. Jednom mi je trebalo…

Neke lokacije su imale zvučna imena ulica. Tu sam i bez pitanja znao adresu, mada se nisam dugo usuđivao da dođem sam sa autobuske stanice. Gomilanjem stanova – ustvari, promenom podstanarskih adresa mog brata – palo mi je na pamet da li bi od njih mogla da se napravi neka celina, neka oblast – „Sizifova republika“ u Beogradu, koja će mi biti potpuno poznata, pa da onda iz te jedne krenem u osvajanje Beograda. Osvajanje u smislu upoznavanja. Jednom sam nešto slično pitao Ivana i rekao je da je to nemoguće. Sizifov San Marino u Beogradu, kaže moj brat, bilo je nemoguće sklopiti. „Sizifov San Marino“ (ili „Sizifovu republiku“) činile bi i okoline stanova rođaka i prijatelja. Ali, avaj…

„Bez alata…“

Jedna od epizoda mog beogradstvovanja je bila polaganje prijemnog za ETF. Nisam, naravno, išao sam. Devedeset treće voz je bio savršeno rešenje za put do Beograda, na prvom mestu zbog cene. Stanica Prokop tek je bila gomila betona, no i na beton može da stane ljudska noga, pa kad može da stane, onda se to moglo zvati i stanicom. Izašli smo iz voza bez ozbiljne ideje kuda dalje. Nesreća je izgradila refleks da kad vidimo neke bolnice u Beogradu, ili ulice koje vode do njih, tačno znamo kuda dalje. Klinički centar se video jasno. Njoj komšijsku kliniku smo dobro poznavali. Kao iz komande leta, kao „Drug Raja“ u filmu „Tito i ja“, zadali smo sebi kurs, i samo toliko koliko nam ulice nisu išle baš u zadatom pravcu, odstupali smo od zadate putanje. Kad ne budemo znali, pitaćemo. E onda su došle ulice koje vode do one klinike, koju su naročito moji roditleji vrlo dobro znali, ja sam bio mali…

I eto, imao sam jedan alat za snalaženje. Vrlo moćan. Ugledaš poznatu građevinu – i držiš pravac. Oni koji su želeli da mi pomognu da se pustim niz Beograd sam (kao kad se dete pušta da napravi samo prve korake, ili onaj koji uči da vozi biciklu, „taze“ plivač koji bi da odbaci sva pomagala kod učenja plivanja) učinili su pravu stvar. Ali, ništa nije vredelo, jer nisam imao toliko poznatu a dovoljno blisku lokaciju ni na jednoj od Ivanovih bivših adresa. Jednom sam se spremao da dođem sam do „Krunske“ („Proleterskih brigada“, rekao bi moj brat, dodavši nešto što nije za blog), a jednom skoro-pa-sam (uz malu pomoć prolaznika) došao do jedne ulice iza Krunske (sufleri pomažu – „Svetosavska“).

Kod „Hrama“

Konačno je jedna lokacija bila baš poznata. Ne može biti poznatija po dve tačke. Meni je bitnija ona koja je dovodi u vezu sa „Hramom“. Navodnici nisu slučajni: karikatura od sportskog novinara ne propušta da kaže da je to „Hram fudbala“ – „Zvezdin“ stadion. Da, tačno preko puta „Marakane“ je mesto gde sada dolazim kod brata. Kao „Zvezdašu“ ne može da mi ne bude milo. Hvalio sam se nekima kojima su sigurno rasle zazubice. E da, i komšinica je poznata. To je ta druga tačka.

Lutanje po Beogadu se, naravno, opet odvijalo s nekim u društvu. Najčešće sa bratom. Niz ulicu do „Autokomande“, pa onda dalje. Tog dana sam se osmelio da isprobam sam. Osigurao sam se sa više strana:

– Ako se izgubim, svi će znati da mi kažu gde je „Zvezdin“ stadion;

– Ako mi bude trebao prevoz, sačuvao sam jednu vožnju sa one dopune bus-plusa koju nisam uspeo na vreme da poništim kad me startovao kontrolor.

Hteo sam da idem blo gde. Klince kod „Autokomande“ sam pitao:

– „Kuda do Bulevara?“ Počeli su da nabrajaju prevoze.

– „OK, momci, ja bih hteo peške.“

– „Kako peške?“ – gledali su me kao budalu.

Pravio sam se da nisam čuo pitanje, da svoju pretpostavku o budali ne bi učvrstili.

„OK, hvala momci“, rekao sam.

Krenuo sam u pravcu jedine tačke koju sam jasno video – put Hrama Svetog Save. Skoro kao „jedan-dva“, već sam bio tamo. Činilo mi se jednostavnim, pa sam hteo još. Sledeće veliko što sam video bila je „Beograđanka“. Veoma sam se obradovao kad sam video šta sve spaja Ulica „Kralja Milana“. Postala omiljena ulica. Bez obzira na „Zvezdu“ i „Ljutice Bogdana“. U 4-5 koraka, kroz 2-3 ulice, našao sam se na glavnoj autobuskoj stanici. Mojoj sreći nije bilo kraja, ali nije bilo ni mesto ni vreme da skačem od radosti. Doduše, kod ekonomskog fakulteta morao sam da pitam. Odgovorili su mi. Kad idem s nekim obično ne gledam oko sebe, a sigurno sam sa bratom prolazio svim ulicama kojima sam i sad došao od Ekonomskog do stanice.

Da proslavimo

Nekako je ova uspešna misija dolaska od „Zvezdinog“ stadiona do „Beogradske autobuske stanice“ morala da se obeleži. Kafe kod stanice i piće. Solo, ali srećan. Sedim, pijuckam i pišem poruku mom najvernijem vodiču kroz Beograd – bratu Ivanu. Šta bi pomislio da mu nisam napisao kilometarsku poruku – ko zna.

Sa stolice na kojoj sam sedeo video sam „Nemanjinu“ ulicu, jednu ovamo skroz levo (koju ne znam kako se zove, ali izlazi na meni omiljenu Ulicu „Kralja Milana“, a videla se i „Beograđanka“. Sada kada sam znao šta spaja „Kralja Milana“, Terazije“, „Slaviju“, „Marakanu“, bilo je čisto teranje maka na konac kojim od tri puita koji su se videli iz kafane krenuti nazad. „Kralja Milana“, „Slavija“, „Autokomanda“, „Bulevar oslobođenja“. „Ljutice Bogdana“.

Led je probijen.