Oznake

, ,

Jednog profesora u gimnaziji zvali smo Cile. Po prezimenu. Zvao se Branko. Predavao ONO i DSZ. Niko to i ne zove tako, osim u šali, da bi istakao „ono”. Zovemo jednostavno – odbrana. Cile je, dakle, predavao odbranu.

Cil(et)ova lekcija

Trebalo je ovu suvoparnu materiju, i za pacifiste među muškarcima, a kamoli među, po defaultu no-military orijentisanim devojkama u gimnaziji – predstaviti na svarljiv način. Cile je to umeo. Smejali smo se, ali mozak je vario.

Lekciju o prvoj upotrebi tenka u borbenim dejstvima Cile je ispričao na svoj način. Prvi svetski rat, bitka na Somi, 1916. pojavio se tenk. Ovako je govorio Cile: svi su se uplašili grdosije koju vide prvi put u životu, kome klasično oružje nije moglo ništa, čiji je oklop bio neprobojan; svima su se tresle pantalone (bio je pristojan), a onda je jednom vojniku koji se našao oči u oči sa tenkom, od straha ispala aktivirana ručna bomba iz ruke, dokotrljala se ispod tenkoviskih gusenica gde je eksplodirala; gusenica je oštećena (prekinula se) i tenk je stao. Onesposobljen je.

Mada to nije direktna poenta profesorove priče (već da je konačno pronađena tačka ranjivosti tenka), ono što sam  ja iz nje poneo u život (a to je Cile voleo da kaže – kako nas on osposobljava za život) – bilo je da do nekih saznanja možemo doći i slučajno.

Programerski vic

Svi ga znamo. Ide ovako:

Pitanje: „Šta radi programer kad mu se pokvari auto?”

Odgovor: „Uđe – izađe, uđe – izađe.”

Seća me na moje davne programerske dane. Bilo je to ponekad stvarno surovo.  Kad neće da radi kako ja hoću sledi rasklapanje programa na red-po-red. Kad nađem rešenje – niko srećniji od mene.

*    *    *    *

Znao sam da mora da može. Bilo mi je malo neozbiljno da blog sistem globalnih razmera ne može da odradi ono što je moj bivši sistem mogao – previše je to krupan igrač. Naročito mi je bilo stalo da to namestim sam (da se linkovi od stranica ne vide) jer ste mi vi blogeri rekli da može. I ja vam verujem.

Došlo je opet do onog programerskog trenutka krajnje nemoći i pitanje: „Kako to ja  ne mogu?” Tad primenjujem taktiku: „Sedi i smisli ga ponovo”. Nisam morao da smišljam, ali sam resetovao sva podešavanjana WP-u, izbrisao taj „izbornik” koji se pojavljivao i napravio ga ponovo. Među opcijama sam, za probu „odčekirao” jednu stavku, isprobao – i radi. Sve stranice koje su se ranije videle a nije trebalo da se vide, više se nisu videle. Uspeo sam. Naravno, „ispiipavanjem”, slučajno. Kao onaj nesrećnik koji je slučajno ispustio bombu…

Tako sam u životu primenio Cil(et)ovu lekciju – da se do nekih otkrića dolazi slučajno. Verujem da bi mu bilo drago.