Oznake

, ,

Može čovek da slavi rođendan i ako se preseli, je l’ tako? Ako mu se sruši kuća, on takođe može da slavi rođendan kad se preseli u novu. Za mene nema sumnje – mogu. E sad, kad je moja baka rođena nije se uvodilo u knjige, baš odmah, pa ona, recimo ne zna kad se tačno rodila. Tako sam ja i pre ovog dana 2006-te godine isto negde pisao, ali sada od toga imam samo uspomenu kojoj ne znam ni user ni šifru. I tamo je pravi datum početka mog blogovanja (stariji četri nedelje nego što je ovaj datum). Ali tamo nisam napisao ništa osim uvoda, tako da je moj blogrođendan ustvari danas.

Danas, dakle, slavim sedam godina blogovanja, jer tad piše u knjigama da sam zablogovao blog sistemom koji je nedavno ugašen. Prošle godine sam, na tom sistemu, pisao o blogerskoj šestici kao o studenntskoj. Ove godine sa sedam blog-godina, je li, polazim u školu. E to samo može blog: da jedne godine zaradite blogersko-studentsku šesticu, a da sledeće godine pođete u blogerski prvi razred. Pa vi blogujte onda! Šalim se, naravno (ali ne mnogo).

Ima i druga vezija sedmice:

Osamdeset treće sam bio devetogodišnjak; nešto sam zaglavio bolnicu na dvadeset pet dana. U tih dvadesetak dana desilo se da su moji dobili četvorku na LOTO-u. Tad je petica bila glavna premija. To je jedino što smo na lutriji ikada dobili. I po ovoj drugoj veziji, od prethodne šestice do današnje sedmice moglo bi da se kaže: ako ove godine na fakultetu budeš bio vredan i dobiješ šesticu, sledeće godine te čeka glavna LOTO premija. Što bi, recimo, moglo da bude i podstrek deci da… bloguju?!?! Ne, nego da uče. Mislim,… jedino ako moj blog nekoga ne podstakne da se lati knjige.

Ko bi rekao da će ova godina stvarno da mi bude na neki način novi početak? Na novom blogu. Sva sreća ima staru arhivu, pa ne boli mnogo. Dakle, ovo mesto mi se sviđa; stvari koje su tamo bile a ovde ih nema sam prežalio. Ljudi su uglavniom svi ovde i to je ono što je glavno. Mesta će se menjati, sve će se menjati, ali je bitno imati s kim popiti pivo.

Ima vas puno novih u mom blog-tefteru, puno vas koji ste mi zanimljivi koje sam otkrio. Za one koje još nisam, ima vremena. Tako družina raste.

Ovih dana lutam po tehničkim detaljima bloga. Kao što već rekoh, opčinjava me tehnika. Ovde ima puno koječega zanimljivog; nešto sam otkrio, nešto još uvek otkrivam. Na primer, kako da promenim boju slova u mеnijima na strane koje sami napravimo. Open source (otvoreni kod) na prethodnom blog sistemu bio mi je velika škola. Kome treba objašnjenje za promenu boja, neka pita – ja sam otkrio. U toku je eksperimentisanje bojama. Hteo bih da napravim boje kao što su mi bile na prethodnom blogu. Ne iz nostalgije, nego zato što sam ih slagao onako kako će mom oku najviše da prijaju. A tome je teško ugoditi. Od blog-prijatelja sam za tu prethodnu „mustru“ dobijao puno negativnih kritika; odnosile su se na boju slova – na moju izabranicu #ffd320. I tako, kako često volim da kažem – „ispipavam“. Izraz mi je ostao od nažalost pokojng profesora matematike. Pisaću jednom i o njemu. I o svim nastavnicima matematike, jer svi su ponešto svoje zakucavali u mene i moju ljubav prema matematici…

Zbrda-zdola“

Ima jedna stvarčica koja mi se mnogo sviđa – „slučajni članak“. Jedna od omiljenih. Tako skačem s kamena na kamen po blogu „žrtve“. Lepše je nego da idem redom. U isto vreme, pitam se kakav bi utisak imalo na ljude takvo skakutanje po mom blogu? Jer, ja znam kroz kakve sam sve faze prolazio. Ja ih na blogu sve vidim (mislim – sve faze), ali kako to izgleda sa strane, to me jako zanima. Vidim i da su neki već čitali te moje krikove u blogovski bezdan; kao u prepunoj kafani u koju uđete, kažete dobar dan, ali niko ne obraća pažnju na vas, obuzeti međusobnom konverzacijom. No, u neki su već primetili da sam tu. Hvala vam na dobrodošlici.

Naravno da ovde nisam sam. Prelazak sa broda koji je potonuo bio je kolektivni. U novoj sredini je lakše kad imaš nekoga poznatog. Ne volim samoću. Gorka je. Ovde puno nas se zna. I zato sada čitam i one sa kojima sam zajedno blogovao tamo. I ovde smo zajedno. Pa, navratite.

Mungos

Istog dana kad i ja, i Mungos je počeo da bloguje. Nema ga više, ali ja volim uvek da ga pomenem ovde i svake godine na ovaj dan. Na ovom blogu ima link „Ne damo da se zaboravi. Ispod linka je mala posveta našem blog-prijatelju koga sam prekratko poznavao u odnosu na to koliko je široko srtce imao za sve nas. Skoknite do arhive njegovog bloga. Trajaće dok nam internet ne bude rekao da mu pravimo gužvu.

*    *    *   

Ako pogledate sa desne strane možete steći utisak da moleri još uvek rade na farbanju bloga. To je istina. Mislio sam da sredim kuću do prvog blog-rođendana koji slavim ovde. Ali, nisam stigao. To je dobra vest, uvek je dobro kad ostane posla da se rad, to je znak da ćemo biti tu.