Oznake

, , ,

Prvu kafu smo popili skoro pa s nogu. Uradila je nešto što nikad neću zaboraviti i zbog čega ću joj ostati večiti dužnik. Za kafu inače nikad ne tražim pravi razlog. Sa njom, pravi razlog je mogao da bude samo tabla sa imenom: Razlog. Bez sadržine. Ne bih se bunio.

– Može li kafa?

– Može.

I eto razloga. Sa njom sam je pio vrlo rado. I slušao.

Jedno od njenih razmišljanja je i o deci. Na istu temu razmišljam i ja, ali ne na isti način.

Rekla je…

Decu, kaže, želi. I imaće ih. Na bilo koji način (mhmm, već postaje zanimljivo).

Danas, nastavlja, ima raznih načina da se imaju deca. I tu je ponovila rečenicu koje se grozim, od koje se sledim, rečenicu koja obesmišljava svet: „Šta će mi muž da bih imala decu?“

Evo ja sam jedan koji bi da ima dete. Dakle, želim da budem otac. I želim da dete makar zna i za mene. I sve što budem napisao sledi iz ovoga.

Ne treba, dakle, muž da bi žena imala dete? To je istina i sa ženske tačke gledišta i sa tačke gledišta biologije, ali da li je moja kafe-partnerka dok je ovo izgovarala mislila na bilo koga drugog ili bilo šta drugo osim na sebe? Uopšte, da li žene koje kažu nešto slično (a ona nije prva niti jedina koju sam čuo) razmišljaju o bilo čemu drugom osim o sebi samima i svojim prohtevima, o zadovoljavanju istih? Recimo ovako:

Idem ulicom spazim lep odevni predmet – uđem u radnju, platim i imam ga. Takođe i parfem. Ali dete? Dete nije ono: hoću da imam dete i imaću. Dete nije prohtev.

Ta koja bi da ima dete ne pitajući da li bi ono možda želelo oca i porodicu, moguće da ovako razmišlja:

Izađem u grad ošacujem zgodnog macana, ali pazim da ima sve same superlative. Moje dete će naslediti sve moje dobre osobine, a baja koji mi ide u susret mora dostojno da odgovori zahtevu da bude savršen; ovaj tako lepo izgleda i mora da vrca od superlativa – mi smo odličan spoj za dete koje toliko želim. Ja hoću dete, ne treba mi muž“.

Za mene je ovaj stav čisto materijalistički. Ježim se od pomisli da se o detetu razmišlja na tako zanatski, „shoping moll način“. Kao kad bih na primer ja kupio automobil; baš me briga da li će on patiti za svojim tvorcem koga ne moramo nikad u životu ni videti (ne viđamo nikoga iz porodice Benc, zar ne?) I zaista: naši „mercedesi“ i „opeli“ nas nikad neće pitati o svojim „roditeljima“. I neće zbog toga „štucati“ njihovi motori. Isto tako žene nikad ne moraju videti Kardena ni Diora – njihove haljine zbog toga neće trajati kraće. Gospoda fabrikanti i kreatori su odradili svaki svoj deo posla, za isti primili plate i idu dalje.

Ja, međutim, nisam učestovao u izgradnji kuće. Ja nisam izvođač radova na projektu zvanom njeno dete. To dete će možda imati veliku glavu kao ja, možda će biti smotano kao ja, možda celog života neće naučiti da kaže š, ž, č i ć onako kako treba – to dete će biti pola ja. Otkud bilo kome pravo da me isplati i isprati? Iz života i mog deteta. Jer, ona je rekla da joj za to ne treba muž. Oca svog deteta nije pomenula.

Otkud, dalje, pravo nekome da dete liši mene? Dete će da pita jednog dana. Ovo znam. Da li će majka koja danas kaže kako joj ne treba muž da bi imala dete to moći da objasni detetu?

Znaš, dušo, mama je htela da se ti rodiš, pa smo našli čiku…“ Verovatno bih bio čika dok dete ne pođe u školu. A tamo bi čuo da postoje mama i tata. Deca su znatiželjna. Budimo srećni ako pitaju. Ono što ne pitaju ili će patiti, ili će sama istraživati. A istraživanje ih može više povrediti nego im biti od koristi.

O braku ne razmišljam kao o krpežu i trpeži. Ne mora po svaku cenu da se ima muž, ali mora otac. Makar ne živeo u istoj kući, stanu, zgradi, gradu – pola žive tvari u detetu sam ja, njegov otac. I ovde dolazim do onoga što je suština: Da li će majka kojoj nije bitno na koji će način imati dete tom detetu nekada pomenuti oca, tj mene?

Za pobornike zanatskog pogleda na problem, naravno, imam odgovor:

Čitao sam relativno skoro „Hodočašća Arsenija Njegovana“. Arsenije Njegovan je kućevlasnik koji je gradio kuće, a zatim ih izdavao. Ono što je zanimljivo je njegov odnos prema tim kućama. Svakoj je dao ime, prema svakoj se ponašao kao da je živo biće, vodio dnevnik svake kuće, znao kad šta svakoj od njih treba, gde je ranjiva… Iako je izgradnja kuće zanatski rad, može se imati nekakva emocija prema delu koje smo stvorili. Kao što je imao Arsenije Njegovan. Zato. čak i ako posmatram sebe kao izvođača radova, može se desiti da baš ja budem Arsenije Njegovan, pa da to što sam stvorio poneki put hoću da viidim, osetim, popričam, poigram se…