Oznake

, , ,

(stopedeseti tekst na blogu)

Neko može reći (ma, ja ću reći, da uštedim trud) da sam se probaksuzio. Ali nije tako. To što špartam webradio nebom je nešto što uvek radim. Kad se nagomila paučina u ono što slušam, krenem u potragu. Možda se može nazvati hirom ili snobovštinom to što krstarim webom tražeći šta ću da slušam. Ja to gledam kao blaagodet interneta, da možete na lak način biti makar radio talasima tamo gde možda nikada nećete biti. Da me neko sada izbaci iz aviona u Zagreb, ne bih se pogubio, ne bih ćutao u društvu Zagrepčana, čak i ako krenu o komunalnim problemima svog grada. Voleo sam radio-talasima da navraćam i u Rijeku. Hrvatska dakle više nije revolucija u mom VLC plejeru. Treba mi nešto što do sada nisam probao.

Potraga

Svako veče proverim ko mi je od prijatelja na fejsu. Jedna mlada dama je bila tu. Kad se kaže Finska, odmah pomislim na nju. A nju ne mogu da pomenem, a da mi na pamet ne padne Finska. To je jedna posebna priča koja zaslužuje da bude glavna.

Gospođicu sam, dakle, pitao za finsku radio stanicu. Znam da će mi se, što se muzike tiče, svideti stanica po njenom izboru. Bućnuo sam se u net, našao stranicu radija, ali… – stranica je bila na finskom. Još jedna prilika da se osetim kao lik basne „Lisica i ždral“. Šta da traži ždral kod lisice u gostima, kad svojim kljunom ne može da savlada lijine đakojije? Šta ću ja na finskom web sajtu, kad finski jezik ne liči ni na jedan sa kojim sam do sada imao dodira? Da makar mogu da se „čupam“…

Brzinom misli na pamet mi pade slična, mnogo više bolna prilika – jedno od mojih vatrenih krštenja.

Prvi put

Kupio sam jedan od onih „3-u-1“ uređaja: štampač-kopir-skener. Da skratim proceduru skupljenja jedan-po-jedan.

Dugmići su moja opsesija još iz doba najranijeg detinjstva. Na ovom „3-u-1”-om bilo ih je pregršt. Najviše volim kad se usaglase oni koji prave oklope, oni koji prave štampane ploče za ovakve uređaje sa onima koji pišu po oklopima. Ovde je bio sve „skockano“. Jedino su dugmići bili „nešto tvrđi“ na dodir, a moj vid je ponovo pokazao nepouzdanost. Klikćem tamo, klikćem ovamo i dođem do tačke gde se pokazuje koliko proizvođač želi da mu proizvod bude prihvaćen širom sveta: izbor jezika. Klikćem levo, klikćem desno, i kad je trebalo enterom da potvrdim izbor – ništa više nisam razumeo. Jezik nije bio hrvatski, na koji sam hteo da promenim, već neki apsolutno nepoznat, valjda blizak u meniju. Tačno znam kako izgleda ono kad kažu: dođe mi da vrištim od muke. I meni je došlo.

Da odem kod proizvođača da reklamiram proizvod, izgledao bih blago rečeno – čudno. To kad omašiš dugme ne spada u spisak iz garancije. Što se papira uz uređaj tiče, nisam imao živaca da tražim hrvatski deo, a u njemu deo za podešavanje jezika. Sad kad se setim, čini mi se da tog dela nije ni bilo. NI na jednom jeziku.

To normalni ljudi ne rade“

Svejedno, nešto je moralo da se uradi, Tad mi je palo na pamet nešto što je poprilično hazarderski kad se radi o guglovom prevodiocu: upisao sam jednu reč i pustio da je prevede tako što će da prepozna jezik; svakome se makar jednom desilo da uradi to isto i da mu Google vrati jezik koji nema veze sa stvarnim jezikom iz koga je reč. U to doba Guglov prevodilac je bio žutokljunac, pa su se te greške podrazumevale. Mislim da tad nisam ni razmišljao o tome, samo sam ukucao prvu reč koji sam video na displeju. Jezik koji se pokazao, da se našalim, jedva da sam znao da postoji – estonski! Slova sa kvačicama, kružićima, tačkicama… Dodatni posao – štelovanje estonske tastature, pa pronalaženje onih slova…

E onda je nastupilo ono za šta volim da kažem: to normalni ljudi ne rade: prepišem kako izgleda meni (opcije jednu ispod druge), pa ga pomoću kompjutera prevedem. S obzirom na to kako mi je tada bila organizovana soba, bio je to solidan trening kičme i pređeni put tamo-ovamo. U neko doba sam promenio taktiku.  Pokušao sam direktno. Kako se na estonskom kaže jezik?

Naravno, neće mi prevesti tu reč sa srpskog. Najtužnija stvar je kad vam prevodilac kao rešenje vrati ono što ste ukucali da vam prevede. I zato sam umesto jezik (da ne bi pomislio da je to ono za šta se ugrizemo ponekad), kao upit napisao: language (guglovog prevodioca koristite isključivo da biste preveli sa engleskog ili na engleski). Odgovor je glasio keel. Setio sam se da sam u nasumičnom (grozničavom) traženju na tu reč već naišao. i tu je, uz korišćenje onoga što sam već preveo, bio kraj mojim mukama. Brže nego što bi misao, skočio sam do uređaja, pronašao opciju i zaista se pojavio spisak jezika. Promeniti na engleski je bila piece of cake. Nije mi više pao na pamet nikakav hrvatski ili ostale varijante slovenskih jezika kojima smo govorili u regionu. Mislim, ipak ima razloga zašto ne bilo koji slovenski jezik, makar i najsrpskiji, kad se radi o prevođenju sa stranih jezika. O tome možda nekad.

Kad sam vratio na engleski video sam šta sam ustvari uradio (da sam izabrao jedno polje iznad hrvatskog jezika). Nije meni teško da budem srećan, ali taj trenutak je bila posebna vrsta sreće, sreća koja dolazi iz pravca koji ne znate da postoji, kad se čupate. Ne pomonjem prvi put na blogu reč – proviđenje.

* * *

Što se sajta finskog radija tiče, probao sam opet sa guglom, ali ovog puta u pretraživaču koji bi tražio samo stream radio stanice. Ima puno stranica na netu koje su ustvari kao oglasna tabla linkova svetskih radio stanica. Našao je, naravno.

I eto, mangupiram se čim mi treba neki jezik koji ne razumem, da mi ne odvlači pažnju. Tražim jezik koji do sada nisam slušao. Dok vazduh ponovo ne dobije dah monotonije.