Oznake

, , , , , ,

Nekad se moglo razmišljati kao što smo mi u porodici. Tadašnji general porodice je imao devizu koju sam jako poštovao: „Kupujem poslednju reč tehnike, jer će sporije da zastari“. No, osamdesetih godina kad oba roditelja rade u firmi koja blizu sto posto robe koju izrađuje izvozi, kad su te zemlje Irak, Iran, Amerika (firme „Boing” i „Daglas“) nije teško tako razišljati i delati, pa makar imao i dva đaka u porodici. Nismo rasipali, ali uglavnom smo pratili tehniku. Ne u smislu menjanja svaki čas, nego u smislu posedovanja najsavremenijeg u trenutku kupovine. O tome kakvu sudbinu doživi ova politika kad krenu devedsete i kad firma koja je skoro sve što proizvede izvozila, pa odjednom ne može da izveze ni fasciklu sa logom firme, neću da pričam.

Spectrum“ – „Commodore“ – PC – …

Ovakav uvod sam napravio da bih pogledao kako taj sistem funkcioniše danas kad imam otprilike tačno onoliko godina koliko je imao moj otac početkom devedesetih, kad je presečena ta era praćenja poslednje reči tehnike u našoj kući.

Recimo, tad sam imao „ZX Spectrum“ kompjuter (‘87-me) i „Commorrorre 64“, koji je stigao nešto kasnije. U Čačku te osamdesetsedme nije bilo još mnogo kuća sa računarima. Računari sa „kantama”, PC kompjuteri, su tek počeli da se pominju u domaćim časopisima. Tada sam samo znao za „Amiga 512“ kompjutere, koji su ličili na ono što će se kasnije znati kao PC. Matori već nije pratio, to su za njega bile finese u koje ne verujem ni da se sad razume. U to vreme sam verovao da ću da preživim nekako i bez tih „kanti“.

„Kanta”

Sačekale su me, naravno, par godina kasnije, pa sam krenuo da se upoznajem sa novim prijateljem – PC-jem. Što sam ga više upoznavao, naše prijateljstvo je bivalo iskrenije i iskrenije. Danas kažem i danas znam da: „ja volim sve kompjutere ovog sveta i zato svi kompjuteri ovog sveta vole mene“. Ovu rečenicu uglavnom izgovaram kad prijatelji pozovu da im „otkočim“ sisteme, čisto da ohrabrim prijatelje da ne brinu. Kod mene pretežno prorade.

Tako bliski prijatelji kao što smo kanta i ja dočekali smo prelazak procesora iz kante u laprtopove, mobilne telefone, tablete… I zanimljivo mi je da razmišljam na temu kako sad funkcioniše ona rečenica da treba imati najsavremenije jer ono najsporije zastari.

„Kanta” vs. „mladi naraštaji”

Moja omiljena rečenica je: kanta je zakon. Ovo ne znači da sam prekinuo sa praćenjem novina, da sam staromodan i da ne pratim tehniku. Naprotiv. Kanta je zakon zato što je pouzdanija od ma kakvog mobilnog telefona, tableta, laptopa. Dokazano isprobavanjem. Zatim: hoću da se raširim i po monitoru i po tastaturi. Mobilni telefon sa internetom mi je više mučenje nego luksuz. Priznajem umeće proizvođača da smesti svemirske brod od procesora u tako malu stvar kao što je mobilni telefon, ali, sve i da je to tako – ne želim da saplićem prste na sitne dugmiće, da trošim oči na sitne znakove na monitorima. Verzija qwerty tastature mobilnih telefona mi ne odgovara, jer mi treba skoro pa posebna torba za njegovo nošenje. Sreća pa mi je violina i životna opredeljenost nauci, olovci i tastaturi ostavila prste vitkijima, pa ne moram baš mnogo da nišanim te qwerty tastere, ali ipak – ako ne moram, neću! Inače, razumem i šta je to izazov – smestiti ono što je u kanti na tako mali prostor kao što je laptop, a da ne govorim o tablet računarima i mobilnim telefonima.

I sad da me neko pita da li bih odbio poklon u vidu nekih od savremenih poimanja računara, pa naravno da ne bih, ali sam ih nikad ne bih kupovao. Toliko očiju koliko potrošim na te stvari, na kanti mogu da trošim tri puta duže. A dioptrija se goji.