Oznake

, , , , ,

Razgovaram pre nekoliko meseci sa bivšom koleginicom, a sada dobrom prijateljicom. Kaže ona kako je, kad je bila đak, iz programiranja i računara učila „neke gluposti, neki DOS,… Ce-dve-tačke …“

Opet će, kao i pre nekoliko tekstova, okosnica onoga što hoću da kažem da bude profesor „odbrane“ Cile. Predavao je lekciju o doprinosu svakoga pojedinačno u slučaju eventualnog napada na našu zemlju (tada još uvek SFRJ). Stigao je do dela o takozvanim „trećepozivcima“. Za neupućene – izvinjavam se, ali pretežno čitateljke – „trećepozivci“ su oni koji nisu u redovnom niti rezervnom sastavu oružanih snaga (ovi prvi služe vojsku ili su aktivni oficiri, ove druge povremeno pozivaju na vojne vežbe i već su služili vojsku). Dakle, sve ono što može da hoda (i eventualno drži pušku u ruci), a nije u prve dve grupe. Pita Cile dok predaje lekciju:

– Kako običan civil može da pomogne u ratu? Pa, vidite… – napravio je dramsku pauzu da bi tišina probudila i odlutale i uspavane – kad se teška oklopna mašinerija zaglavi u blato, znate li ko jedini može da pomogne?

Tajac u razredu. A onda pripovedač nastavlja:

– E pa, vidite – mnogo je voleo da baš ovako započne ono što smatra važnim – tamo gde savremena tehnika ne može da pomogne, pomaže volovska zaprega.

I nastavio je da kiti pohvalama izbavitelje teške vojne oklopne mehanizacije. Taj njegov boemski stav dok govori neću nikad da zaboravim. Boemski bi neke asociralo na alkoholisani; bilo je mojih školskih drugova već iskusnih sa takvi supstancama, pa su znali. Ja sam prvi vinjak popio na gimnazijskoj maturi.

I eto još jedne Cil(et) lekcije. Vrlo ju je lepo primeniti na računare. Štaviše, svi smo je primenjivali a da to nismo ni znali. Uvek kad se podiže sistem (kad uključujemo računar) a izostane pozdravna poruka fino ilustrovana, ofarbana, kitnjasta jer grafički mod preuzima komuniciranje između korisnika i mašine. Ako se to preuzimanje ne desi, džaba nam i levi i desni klik, džaba nam miš. Tako plastičan, kompjuterski miš bi od veće koristi bio mačkama nego vašem kompjuteru ako se ne podigne grafički mod. Drugim rečima ako se ne pojavi ono „Windows…“, „MacOS…“, „Linux kernel…“ od kada kreće grafika, miš je samo simpatični komad plastike. Poslednje što vam je u tom slučaju komuniciralo sa računarom je DOS Shell, baš ono mkdir, chdir, „ce-dve-tačke…“ To što smara jer mora da se kuca. A i da se nauči.

Zato bi ljudi pod „windozama“ trebalo da znaju da se snalaze sa DOS-om, linux-ovci i MAC-ovci sa „shell“-om. Klik je fensi. Da bi se mrdnula strelica miša mora da se uradi „milion“ operacija za koje memorija, procesor, grafička kartica ponekad ne mogu da podnesu (znaju to oni kojima su računari bili u dubokoj starosti); DOS ili shell vrše funkciju onih volova koji izvlače savremenu vojnu tehniku iz blata. Uđete polako i makar spašavate podatke. Kucanje tih komandi nije atraktivno, ali je vrlo korisno. Sledeći svoju omiljenu: „Opreznost je majka mudrosti“, uvek mi je pri ruci priručnik „DOS komande“, za zlu-ne-trebalo. I zbornik shell komandi. Za svaki slučaj. Napraviću laganu digresiju: kad je jedan prijatelj odlazio u vojsku, sedimo on i nas još dvojica, a onaj što kao i ja ostaje kaže: „Kad ti ideš u vojsku, ja ću za svaki slučaj da stavim sekirče pod jastuk“.

Možemo, naravno, svoj kompjuter uvek nositi kod majstora, možemo pozvati prijatelja, ali nema ničeg lepšeg na svetu od spoznaje, od veštine da nešto umeš da uradiš sam. Jer ma kome odneli svoj zabagovani kompjuter, podići će sistem iz DOS-a, ili iz shell-a. Ako može da se podigne. A zašto neko drugi, kad to možete sami? Učili su vas u školi: „ce-dve-tačke…“.