Oznake

, , , , ,

Stariji ljudi bi rekli: nekad se znao red. Znao se i ovde na internetu kad uđete u pretraživač. Ako tražimo neki pojam, među prve dve stavke pojavi se početna stranica (home page) onoga što tražimo, pa zatim wiki-stranica (ako postoji), pa onda sve ostalo gde se pominje pojam. I bilo je lako snaći se. Bilo je lako znati šta da (ne) očekujemo. Bilo je lako i onome ko tek počinje. Tako sam „đacima“ objašnjavao hijerarhiju među sajtovima, red koji (je) mora(o) da se zna.

Onda je neko, sudeći po onome što je napravio, razmišljao: a zašto bi se neko smarao gledajući home page ili wiki-stranice, kad uglavnom surfuje forumima, YouTUBE stranicom, Facebook-om, online izdanjima časopisa? I tako su nastali pametni pretraživači. Oni će izbacivati rezultate pretraživanja na osnovu stranica koje najviše posećujete. Ako “visite na fejsu” po ceo dan i ukucate ime u Gugla, ovaj će vam vratiti najpre fejs stranicu ili fejs fan-page onoga koga ste (ili šta ste) ukucali. To dovodi do raznih meni, da se blago izrazim, smešnih stvari.

Meni se kao prve tri najčešće otvarane stranice smenjuju Facebook, Youtube i WordPress. Google disc i Gmail ne računam. I onda mi se u pretraživanju prvo te stranice nude. To je zbilja komično da mi se pre otvori facebook fanpage Miccrosofta nego Microsoftova web-stranica na kojoj ću moći da potražim pomoć. A dešavalo se. Ovo je bilo poslednje. Takvih primera je puna kapa.

Da, tačno je da je napravljeno kao unapređenje, kao „čitač misli“. Kao „nus-produkt“, može da nam kaže i šta to najčešće otvara domaćin čiji kompjuter koristimo, ali ja navijam za standarde. I ne gorim posebno od želje da saznam šta moj domaćin otvara. Neću da gatam koje su sfere interesovanja domaćina računara i da li ću stranicu koja me zanima naći na prvom, desetom ili devedesetom mestu. Mom bratu (sa čijeg računara nastaje deo ovog teksta), prva u ponudi na upit je Wikipedia. Moj blog se već i kod njega odomaćio, pa se na upit „sluh za duh“ pojavi najpre on – moj blog. Naravno, sledeća stavka je facebook stranica mog bloga. Na Wikipediji još uvek nisam referenca.

Prešavši na WP blog sistem krenuo sam malo da eksperimentišem. U pretraživač na svom računaru sam ukucao ime svog bloga i dobio facebook stranicu mog bloga, pa tek onda matičnu stranicu bloga. Samo zato što kliknem više adresa koje počinju sa facebook-tačka-com nego wordpress.com. U web-pretraživaču nekog drugog računara (koji nije na mojoj internet konekciji), moj blog će se danas otvoriti na drugoj-trećoj stranici pretraživača. Preteći će ga „medicinske stranice“, ili, eventualno one koje govore o muzičkom sluhu dece. Moj blog nqa WP-u se, ipak, vremenom i u mom račuanru popeo na prvo mesto. I to pre fejs stranice bloga. Ali, činjenica je da je u režimu „pametnog pretraživanja“ morao da se bori za svoje mesto.

„Da sam ja netko…”

I opet rubrika: „Da sam ja netko“. Kad bih, dakle, ja pravio pretraživače interneta, dao bih opciju isključivanja „pametnog pretraživanja“. Onda bi možda proizvođači softvera (pretraživača) pokrenuli istrživanje koliko ljudi koristi novi, a koliko stari softver. Možda to proizvođači web software-a i rade. Istina je da na kraju uvek svi bivaju prebačeni na novo, ali ovo početno istraživanje bi im pomogli da vide koliko se softver „primio“, Ako je sudeći po redovnom otporu promenama koje pravi „fejs“, korisnici baš i ne volle novotarije. Ja ih volim, ali kad su smislene. Međutim, gorepomenuto istraživanje možda bi moglo da sneveseli proizvođače web softvera, da ne kažem da im povredi inovatorsku sujetu. Možda se i u tome krije odgovor na pitanje zašto ne možemo „isključiti mozak“ web browserima.