Oznake

, ,

Znate ono kad dođete u Beograd kod prijatelja, pa on hoće da vas odvede negde u provod? Nabroji vam gde šta ima, pa vas pita da odaberete. E o tome je ovaj tekst.

Išao si u Beograd da bi slušao radio preko interneta?“ – pitala me jedna blogerka kad sam pre nekoliko godina pisao tekst o takođe jednom boravku kod brata u Beogradu. Bio je doček Nove godine, pa sam otišao malo ranije, a ostao i malo posle…. Taj komentar je, nažalost, ostao na prethodnom blog-sistemu. Dakle, nema ga. Ne zna ta blogerka da bez pratnje po Beogradu do nedavno nisam smeo ni iz stana da izađem da se ne bih izgubio. Brat je radio, tako da mi je jedina zanimacija zaista bilo „kliktanje”. A gde je hiljadu klikova može i još jedan, da kliknem radio koji volim.

Četiri će godine od tad, a ja sam ponovo bio u Beogradu pre par nedelja. Ivan je, naravno, ponovo radio, ali sada živi na drugom mestu – preko puta „Zvezdinog“ stadiona. Ja sam zahvalan gost ako treba da ostanem sam u kući, samo mi dajte kompjuter i neću se pomeriti. I imao sam, ali nešto je kvarilo sreću.

Evo ti kompjuter, šta ti još fali?

Kompjuter je postavljen na takvo mesto da se tastatura – inače meni omiljene, crne boje – vidi samo do 16:00. Posle toga morao sam da zurim (za ljubav crne tastature mora nešto i da se otrpi). Sijalica? Svetlo? Da, ali:

– domaćin je uporno gluv za ono što je nekad sam pričao: svetlo monitora ne sme da bude najjače, ili jedino, svetlo koje nas osvetljava;

– Ivan i ne seda za taj kompjuter;

– koristi laptop, koji mu, opet, biva jedino svetlo, ali koje mu dobaci do tastature…

– od sijalica ima samo lampu, kojoj je dan pre nego što počinje povod ove priče pregorela sijalica…;

– osvetljenje je indirektno, ali ne probije se do kompjutera koji sam koristio.

Probleme sa svetlom nisam ozbiljno shvatio, pa sam prvog dana probdeo u mraku.

Moj pokojni deda je bio šnajder, celog života gledao u iglu, a u zarobljeništvu u Nemačkoj kao krojač je zaglavio radni logor; jedan od velikih problema, pričao je deda Radomir, je bio osvetljenje. Tamo je, kaže, njegovom vidu slomljena kičma. Setio sam ga se u Beogradu tog dana; verovatno imajući i manje svetla nego što je imao on u Memingenu. Čak sam i na fejsu napisao da posle 16:00 samo lajkujem. Čini mi se da je malo tako dugih dana bilo u mom životu. Ne, to se ne uklapa u ono kad kažem Beograd.

Ali, moralo se tako, kad bez pratnje ne mogu… Da, rečenica liči na onu gore, ali je izgovorena četiri godine kasnije i makar i dva dana (a više je) od dana kad sam probio led. Istina, znam tri beogradske ulice, ali su one meni ključne. I onda lampica spasa: idem negde, jer sad umem koliko-toliko. Ako se izgubim više ne sedam u „Bus-plus“. Uemsto toga, koristim najveći resurs koji Beograd ima – ljude. Do jedne, bilo koje od one tri ulice, a posle mogu sam.

Gde otići?

Rešio sam, dakle, sutradan da neću da provedem više nijedan dan kao prethodni. Sad mogu tako. Po prvi put u životu (a evo za nešto više od mesec dana napuniću četrdeset godina) mogao sam da „pokupim“ sve bitne i u isto veme zanimljive događaje, da proberem gde ću da idem i da probam da se “otisnem”. Kad sam u Čačku, na sve beogradske događaje na koje me pozivaju preko „fejsa“ gledam kao „preko žice“, to je sve „negde tamo“ – u Beogradu. Ovog puta sedim, predamnom Beograd i „fejs“. I moja želja da me baš on,fejsbuk, posavetuje gde da odem je na pragu ispunjenja. Nezvanični advokat fejsa, a posebno interneta, osećao se punog srca.

Odlučio sam se za Kulturni centar „Grad“. Pored svih razloga zašto baš tamo, jedan je presudio:

Imam blog-fejs prijateljicu (hronološki tim redom) koju sam mogao do sada da upoznam nekoliko puta, da sam bio na pravom mestu u pravo vreme. A nisam bio. Ovoga puta, pošto je Beograd, to je uglavnom za sve pravo mesto. Vreme, ako se pogodi. Sad se pogodilo. Ona je preko fejsa i pozvala. Na svom profilu. Prst odluke je pao na taj događaj na prvom mestu da bih istim udarcem ubio još više mušica: Najbitnija (i presudna) je upoznavanje jednog za mene isključivo „cyber lica“, još jedne prijateljice koju ne znam u stvarnom a znam u cyber životu. Jedna od nekoliko praktičnih upotreba fejsa.

(n-a-s-t-a-v-a-k)