Oznake

, , ,

Ne znam gde se KC „Grad“ nalazi, ali zna fejs. Zapisao sam adresu u mobilni. Meni se meša u glavi sa još jednom ulicom, pa je bolje zapisati.

Neiscrpni i nikad neljubazni resurs Beograda, Beograđani, bili su na usluzi. Neki čak i brižni:

– „Nemojte da idete peške ako niste iz Beograda“ – rekao je jedan gospodin, kad sam mu rekao da je to kod Sajma („prebacio sam se“, blogerka je, ustvari, napisala „kod Simpa“). Pročitao je došljaka u meni. Lokaciju sam, dakle, krivo razumeo, to mi je kasnije bilo jasno. Još ne ukapiravši grešku, ipak sam nastavio put peške u nepoznatom pravcu. I ako ne stignem do KC-a, dvojka za trud me sigurno čeka. A „problem“ je poprimio „ozbiljne razmere“, jer čak ni policija (jedan rodno-ravnopravni par pripadnika organa reda) nisu znali da mi kažu gde je ulica „Braće Krsmanović“). Ni taksisti. Oba izvora informacija mi je preporučila dama koja je čekala autobus, par metara dalje od gospodina koji mi je rekao da ne idem peške… Tako su propale dve šanse da podesim navigacione uređaje.

Imajući u glavi to svoje pogrešno Sajmište, grabio sam prema glavnoj autobuskoj stanici. Zašto? Zato što znam da autobus i na dolasku i na odlasku iz Beograda prolazi pored Sajmišta. Ali, još sam bio daleko. Nisam baš verovao da ću morati da idem do „BAS“ („Beogradske autobuske stanice“), ali mi nije bio problem. Onda je jedan od prolaznika pomenuo „Savamalu“, da najpre treba da dođem do „BAS“, što sam već smatrao poznatim.


– „Idite sad pravo“, rekao je, „pa skrenite desno, nastavite pravo i tu Vam je „Savamala“…“

Ovo je bio poslednji savet koji mi je bio potreban. Posle toga – samo oči. Nisu izdale.

In Da Klab (što bi rekao Fifty Cent)

Prvo utisak: opuštenost. Kako, zašto? To su pitanja na koja se verovatno ne odgovara. Ja ću probati. Kad u nekom lokalu, klubu, (…) ne razlikujete gosta od domaćina (u pozitivnom smislu), kad vam se čini da su svi koje vidite tu domaći(ni), da nema te vrste barijere ko je kome došao u goste – to je za mene prvi dobar znak.

Dragi Bog zna koga sam sve video kad sam ušao u prizemlje KC „Grad“. Sumnjam na jednog bivšeg blogera (makar prema slici sa „fejsa“), ali ne bih se baš blamirao da startujem čoveka i pitam ga: „A jesam li tvoju knjigu čitao…?“ Oči su, sa druge strane, odradile vrlo zapažen posao dovođenja dovde, pa da ih ne maltretiram dodatno u cilju prepoznavanja. Sedim i pijem neki crveni sok (tako poručujem piće), srećan što sam ušao na suvo u trenucima kad kiša još uvek nije morala tako da se zove, jer je samo ličila na kišu. I naravno, srećan što su mi jedina navigacija bili prolaznici, i to po potrebi a ne pod stavkom obavezno.

Prvi put sam tu i ne znam gde se održava ono na šta nas je Blogerka pozivala. Čekam nju. Znam skoro sto posto kako izgleda. Zbog fejsa i „Studija B“. Jednom je gostovala kod Jugoslava. Prolaze ljudi, penju se na sprat, prolaze zdesna ulevo – cirkulišu. Ali, niko nema dugu smeđu kosu i facebook duks. Ja sam već otkravljen od vremena spolja, spreman za suvislu komunikaciju.

Akademsko vreme ispijanja soka je isteklo, mada je moglo još da potraje da sam hteo. Blogerke nema. Sad moram da pitam. Nešto kao:

– Izvinjavam se, treba mi Ona. (sa sve celim imenom i prezimenom; smatrao sam da je tako najsigurnije). Kratka pauza, Duga kao vek, ako miriše na neizvesnost, kao ova tišina. Upitanica me ostavila na trenutak. Posle izvesnog vremena:

– „A Vi, ustvari tražite Onu Blogerku?

– „Da”. Nisam znao da moram da kažem nadimak.

Posle par minuta, pojavila se i ona. NIsam morao da je prepoznajem; zbog Studija B i Jugoslava. Rekoh već.

– „Zdravo, ja sam … Sizif, drago mi je“. Sanjam da svima koji me prepoznaju po blogeraju izgovorim ovu rečenicu „1-na-1“. Za ostale cyber prijatelje bila bi posebno prilagođena.

Iz fejs-poziva na događaj se znalo da ona moderira. Znači, posla i gde ga nema. Zato sam hteo da joj ne oduzimam puno vremena, mada bih voleo da sam mogao. Iskustva sa otelotvorenjima online prijatelja su nešto što me nikad nije izneverilo. I uvek me inspiriše. Valjda zato što sam najpre upoznao reči svih njih, pa onda i njih same face-to-face. To je posebna tema.

NIje da me tema skupa nije zanimala, ali izboru gde da dođem od mnogo poziva na fejsu Blogerka je dala konačnu reč – znači susret sa njom je bio na prvom mestu. Zatim, sve što se oko dolaska u KC „Grad“ događalo mi je bilo sasvim dovoljno: krenuo ne znajući gde, kretao se instinktivno, na kraju jednom cyber poznanstvu dao treću dimenziju. Za mene je puna kapa. Sve ovo je trebalo da joj ispričam kad je kroz pitanje izgovorila: „A ja sam mislila da te zanima tema”. Ma, naravno da me zanima, ali sve što se desilo pre ulaska na skup je bilo nezaboravno i daleko je nadvisilo značaj teme, sve i da sam lično primao Nobelovu nagradu. Dao sam prednost ljudima, prijateljima. A, među prijateljima, bilo je i onih kojima se nisam nadao (jedan sugrađanin sada nastanjen u Beogradu), a prijatno su me iznenadili.

Sledeći put ću opet do KC-a. Nije pošteno da idem sa stanice, pošto je odmah tu, nego sa „Marakane“. Možda ću sresti još nekoga od online prijatelja. Živu reč i treću dimenziju ne može ništa da znameni. Ono čemu web komunikacija može da doprinese je da susret licem-u-lice ostavi jači utisak. Provereno funkcioniše.

K-R-A-J

(a ovo je prvi deo)