Oznake

, , , ,

Nekad sam pravio kompjuterske igrice. Tad je bio Spectrum, tad je bio Commodorre… Kad računar i nije bio u mnogim pojmovima ono što danas pomislimo kad kažemo kompjuter. Kako, recimo, da objasnim današnjem dvadesetogodišnjaku šta znači 8KB radne memorije (RAM-a). 8 KB ROM memorije, da ne kažem da ceo kompjuter ima 48 KB (ili 64, 128 u slučaju Komodora), kad jedan malo teži Word dokument ima više? Teško, probao sam. Smejali su se, ili su me gledali čudno.

„Lagano zagrevanje“

Da, neko (moj otac) je pomislio da bi moja budućnost ili budućnost mog brata mogla da bude vezana za kompjutere. Zato smo i dobili prvi, kad sam ja bio u šestom, a brat u petom osnovne. „ZX Spectrum 48K“ – pakt dvojice braće od stričeva. Jedan od njih (moj stric) je radio u Kuvajtu. Građevinac…

No bez obzira na viziju (sad mogu reći i vidovitost) mog oca, godinama se sve više onako podozrivo gledalo na mene koji sam spavao na računaru (Ivana nije baš toliko zanimalo). Sled srećnih okolnosti je hteo da sam u vreme startovanja ozbiljne brige ukućana zbog mojih sati provedenih ispred ekrana, već iza sebe imao nekoliko „advokata”, nekoliko olakšavajućih okolnosti, nekoliko čepova da zapušim usta svima koji su (ruku na srce opravdano) brinuli, koji i danas brinu, ali ne govore naglas, kad me vide samo tri puta dnevno – kad nešto mora i da se pojede. Ili ako uđu u sobu u kojoj radim.

Moji advokati su bili razno-razni programčići napravljeni da pomognu ukućanima. Ako ništa drugo, makar da ih razonode (kad su bile igrice). ili da pripomognu, ako se radilo o kancelarijskoj evidenciji… I tako je uglavnom splasnuo otpor, ili je stavljen u tinjajući (kako vi prevodite stand by?) režim. Bilo je to stanje miroljubive koegzistencije ili zaleđenog konflikta između mog rada i njihove brige. Temperatura je proključala onog trenutka kad je u moj kompjuter ušao linux.

Borba…

Nije bilo dosta što sam bio nervozan zbog toga što nisam umeo sam sve da podesim kako treba, samo je još falilo da dođe brat iz Beograda, da i on krene da varniči. I nije da je falio – bilo ga je. I bilo je varnica. Razumem filozofiju prosečnog korisnika računara: „Ako već ima jedno što svi koriste, zašto bih onda učio da koristim nešto drugo?” Ovako je Ivan rekao, od a do š. Razmišljanje nekoga kome kompjuter služi samo da bi uradio neki posao brže nego rukom i ne može da izgleda drugačije… Ali ima i onih drugih, koji u računarima ne vide samo oruđe za rad, koji vole da upoznaju računare. Ako ne zbog ičega drugog, ono makar da bi to oruđe za rad ukrotili da sa što manje napora rade tačno ono što korisnik od njih želi. I kad baš hoće sami sebi da stvore probleme, ovi čačkaoci pređu na linux bez logističke pomoći.


Linux po meri mog brata

Zbog na prvom mestu pacifikovanja stava mog brata prema linuxu, jedna od mojih najupornijih borbi u prvo vreme je bila borba da kad brat dođe u Čačak i sebe osudi na linux, sve izgleda skoro kao da je za svojim računarom (davno beše stari dobri XP, danas je „sedmica“). Verovatno bih se i ja iznervirao da sam Ivan, kad umesto klasičnog doc ili rtf fajla (u Wordu) dokument bude snimljen u odf formatu za koji na prvom mestu nisam bio ni čuo. A Gospodin Windows je relativno skoro počeo da otvara fajlove ovog formata… Ili kad treba da se prebaci na usb flash, pa treba da pronađemo gde je ikonica… Bilo je i ozbiljnih pretnji. Ono što sam znao je da ja hoću baš onako kako ja hoću, i da samo u tome što hoću želim da napravim da sve izgleda normalno. Istrpeo bih varnice, ali bih nastavio dalje kako sam ja hteo. I stvarno sam vredno radio u pauzama od drugih obaveza na pronalaženju podešavanja.

Jedno po jedno i, osim imena programa, pozadine na desktopu i sve manje sitnica, i za jednog zadrtog korisnika windoze koji „ne želi da zna za drugo ako postoji jedno“, bilo je gotovo. Koliko Ivanu treba, toliko je mogao da ne oseti razliku. Posle tri dolaska u Čačak, navikao se na „OpenOffice“. Meni je konačno laknulo, ali sam i dalje terao mak na konac štimujući da se razlike još manje vide.

Ivan ipak nije hteo ništa da prepušta slučaju i da ispituje do koje granice je stiglo usklađivanje da-se-ne-vidi-razlika; možda ni ja ne bih ako bi mi neki važan fajl potonup. I zato:

– prva mera opreza je prevencija da linux „ne proguta“ dokument.; Ivan sve što mu treba za posao čuva u mail box-u. On je Yahoo-ov „potrošač“;

– ako bi i hteo da nešto prebaci sa kompjutera na fleš, to radim ja; izreku koja povezuje opreznost i mudrost moj brat verovatno nikad ne bi poštovao da se ne radi o poslu. U tom slučaju, slepo je se drži.

( n-a-s-t-a-v-a-k )

Oglasi