Oznake
Nekad sam pravio kompjuterske igrice. Tad je bio Spectrum, tad je bio Commodorre… Kad računar i nije bio u mnogim pojmovima ono što danas pomislimo kad kažemo kompjuter. Kako, recimo, da objasnim današnjem dvadesetogodišnjaku šta znači 8KB radne memorije (RAM-a). 8 KB ROM memorije, da ne kažem da ceo kompjuter ima 48 KB (ili 64, 128 u slučaju Komodora), kad jedan malo teži Word dokument ima više? Teško, probao sam. Smejali su se, ili su me gledali čudno.
„Lagano zagrevanje“
Da, neko (moj otac) je pomislio da bi moja budućnost ili budućnost mog brata mogla da bude vezana za kompjutere. Zato smo i dobili prvi, kad sam ja bio u šestom, a brat u petom osnovne. „ZX Spectrum 48K“ – pakt dvojice braće od stričeva. Jedan od njih (moj stric) je radio u Kuvajtu. Građevinac…
No bez obzira na viziju (sad mogu reći i vidovitost) mog oca, godinama se sve više onako podozrivo gledalo na mene koji sam spavao na računaru (Ivana nije baš toliko zanimalo). Sled srećnih okolnosti je hteo da sam u vreme startovanja ozbiljne brige ukućana zbog mojih sati provedenih ispred ekrana, već iza sebe imao nekoliko „advokata”, nekoliko olakšavajućih okolnosti, nekoliko čepova da zapušim usta svima koji su (ruku na srce opravdano) brinuli, koji i danas brinu, ali ne govore naglas, kad me vide samo tri puta dnevno – kad nešto mora i da se pojede. Ili ako uđu u sobu u kojoj radim.
Moji advokati su bili razno-razni programčići napravljeni da pomognu ukućanima. Ako ništa drugo, makar da ih razonode (kad su bile igrice). ili da pripomognu, ako se radilo o kancelarijskoj evidenciji… I tako je uglavnom splasnuo otpor, ili je stavljen u tinjajući (kako vi prevodite stand by?) režim. Bilo je to stanje miroljubive koegzistencije ili zaleđenog konflikta između mog rada i njihove brige. Temperatura je proključala onog trenutka kad je u moj kompjuter ušao linux.
Borba…
Nije bilo dosta što sam bio nervozan zbog toga što nisam umeo sam sve da podesim kako treba, samo je još falilo da dođe brat iz Beograda, da i on krene da varniči. I nije da je falio – bilo ga je. I bilo je varnica. Razumem filozofiju prosečnog korisnika računara: „Ako već ima jedno što svi koriste, zašto bih onda učio da koristim nešto drugo?” Ovako je Ivan rekao, od a do š. Razmišljanje nekoga kome kompjuter služi samo da bi uradio neki posao brže nego rukom i ne može da izgleda drugačije… Ali ima i onih drugih, koji u računarima ne vide samo oruđe za rad, koji vole da upoznaju računare. Ako ne zbog ičega drugog, ono makar da bi to oruđe za rad ukrotili da sa što manje napora rade tačno ono što korisnik od njih želi. I kad baš hoće sami sebi da stvore probleme, ovi čačkaoci pređu na linux bez logističke pomoći.
Linux po meri mog brata
Zbog na prvom mestu pacifikovanja stava mog brata prema linuxu, jedna od mojih najupornijih borbi u prvo vreme je bila borba da kad brat dođe u Čačak i sebe osudi na linux, sve izgleda skoro kao da je za svojim računarom (davno beše stari dobri XP, danas je „sedmica“). Verovatno bih se i ja iznervirao da sam Ivan, kad umesto klasičnog doc ili rtf fajla (u Wordu) dokument bude snimljen u odf formatu za koji na prvom mestu nisam bio ni čuo. A Gospodin Windows je relativno skoro počeo da otvara fajlove ovog formata… Ili kad treba da se prebaci na usb flash, pa treba da pronađemo gde je ikonica… Bilo je i ozbiljnih pretnji. Ono što sam znao je da ja hoću baš onako kako ja hoću, i da samo u tome što hoću želim da napravim da sve izgleda normalno. Istrpeo bih varnice, ali bih nastavio dalje kako sam ja hteo. I stvarno sam vredno radio u pauzama od drugih obaveza na pronalaženju podešavanja.
Jedno po jedno i, osim imena programa, pozadine na desktopu i sve manje sitnica, i za jednog zadrtog korisnika windoze koji „ne želi da zna za drugo ako postoji jedno“, bilo je gotovo. Koliko Ivanu treba, toliko je mogao da ne oseti razliku. Posle tri dolaska u Čačak, navikao se na „OpenOffice“. Meni je konačno laknulo, ali sam i dalje terao mak na konac štimujući da se razlike još manje vide.
Ivan ipak nije hteo ništa da prepušta slučaju i da ispituje do koje granice je stiglo usklađivanje da-se-ne-vidi-razlika; možda ni ja ne bih ako bi mi neki važan fajl potonup. I zato:
– prva mera opreza je prevencija da linux „ne proguta“ dokument.; Ivan sve što mu treba za posao čuva u mail box-u. On je Yahoo-ov „potrošač“;
– ako bi i hteo da nešto prebaci sa kompjutera na fleš, to radim ja; izreku koja povezuje opreznost i mudrost moj brat verovatno nikad ne bi poštovao da se ne radi o poslu. U tom slučaju, slepo je se drži.
Sluh Za Duh 
Da znaš, na staroj spravi LINUX nam je super radio. Sada smo zamenili (morali smo) stari PC i na laptopu imamo “osmicu”.
JBG mi smo samo obični korisnici i šta nam sinovac namesti – to rabimo.
Tako i jeste najbolje. Svima govorim da automobil, zdravlje i računar mora da vam održava uvek isti “majstor” (automehaničar, izabrani lekar ili serviser u slučaju računara). E sad, taj za računare bi morao da bude neko ko se razume, bez obzira ima li servis ili ne.
Nadam se da se linuksa sećate po dobru, makar zbog toga što vam ga je održavao neko ko zna, a da niste morali sami da razbijate glavu. U ledećem delu uključujem u priču Windows, jer on zaokružuje priču, i neposredni je razlog zbog koga sam započeo ovaj “blog-dvobroj”.
A ja sam mislila da je žena da se voli 🙂
Da, da, dobro zapažanje! 🙂 Samo što u naslovu nema mogućnosti da se naglasi reč. Nije akcenat na računaru, nego na glagolu voleti. Znaš ono kad smo bili mali, pa u školskom prograqmu bila emisija koja se zvala “Knjihga je da se čita(i jedino za to)”. E, to mi je palo na pamet kad sam birao naslov.
Evo ti ga Linux korisnik, tj Ubuntu tj…. možeš da ga hvališ koliko god hoćeš, ja se vraćam na Windows, prvom prilikom. Iz samo jednog razloga. Još uvek nema svih dodatnih programa podržanih u Linuxu, a dostupnih online u vidu free download. Poslednjih dana sam dodatno pipizdila jer ne mogu da skinem program koji mi je potreban za sinhronizaciju između novog telefona i laptopa. Nema ga za Ubuntu. En de. Nije stvar navike, već olakšavanja posla. Dok sam koristila Windows bila sam i više od naprednog korisnika. Igrala se, doslovno. Ubuntu je skoro 90% zastupljen u Finskoj, zato mi je OS taj. Inače…Ali, samo ti nastavi tako, podrška od mene i zagrljaj jer je dan zagrljaja 🙂
Znam ja da nije savršen, znam gde su mu granice. Imam i ja windows deo kompjutera (da vas sad o tome ne davim), tako da mogu da ih koristim istovremeno bez dual boot-a. Mnoge obične stvari (tipa AutoCAD-a) pa i neke ozbiljnije programe još uvek ne možete naći u opensource varijanti, to je istina. Zato onima koji me pitaju, ja uzvratim pitanjem: “A za šta vam treba linux?”
Ubuntu je i inače najpopularnija distribucija linux-a, tako da me ne čudi što si je i ti imala. Ja koristim OpenSuSE, jer mi je jednostavno ta distribucija prva došla do ruku.
U drugom delu je ustvari glavni motiv zašto sam i počeo sve ovo da pišem: kako sam pomirio Ivanovu “sedmicu” na laptoopu i OpenSuSE linux u svom računaru. A poruka da je računar da se voli je ustvari poruka da se oko ovog “usaglašavanja” ne bi baktao neko ko nije ili “lud” ili ko sve to ne voli.
Zahvalljujem na podršci i uzvraćam zagrljajem, jer je dan zagrljaja. 🙂
Čekamo razradu glavnog motiva!!!! 🙂
Dok dovršim i ispeglam! 🙂
Važi! 🙂
Uh, ovo je za mene previše stručno, ja radim ono što umem, no ponosim se time, jer je mnogo više onih koji imaju mogućnost, ali ne žele ni da nauče da uključe računar, to im ispod nivoa, imaju sekretarice, saradnike, zapisničare.
Učim po nešto i dalje, i mislim da ću uvek učiti, tehnologija napreduje sve brže i brže.
Hvala za zanimljiv tekst.
Hmmm, nisam hteo da se pretvori u neko raspucavanje kojekakvim izrazima. Ustvari sam hteo da opišem jednu borbu koju sam počeo od nule, a završio pobedom. Milsim, pobeda je dolazak do cilja koji sam želeo. Daleko od toga da nema još puno toga da se nauči. Naravno, ovde je tek pola te moje pobede, koja, da priznam, možda ne bi bila nikada pobeda da nisam inspirisam željom da pomognem bratu i da neke njegove potrebe za računarom zadovoljim. I to nije prvi put da me neko meni drag podstakao da idem nnapred i dalje u nova saznanja. Volim dok imam izazov.
Neno, možda ti kojima je “ispod časti” da uključe kompjuter nadmenošću kriju strah? U svakom slučaju, ako su nadmenog ponašanja možda još u nekome izazovu strahopoštovanje ili osećaj sopstvene veličine. Ako pokažu da se plaše, podsmeh im je, skoro zagarantovan. Prema zasluzi.
U svakom slučaju, dok čovek ima želju da uči do tada je živ.
I sama sam pre skoro godinu dana na svom laptopu počela da koristim Ubuntu, i posle 5 godina rintanja na Visti – prodisao je i radi savršeno za moje potrebe, tako da mogu da kažem – Ubuntu je da se voli. 🙂 I moja sestra se super snalazi i dopada joj se, tako da planiramo da i 10 godina star porodični računar spašavamo jer jedva diše na XP-u, ali neće moći ni morati još dugo. 🙂 Inače nisam nikakav “geek” i ne razumem se mnogo, ali uz dobru volju i savete dobrih ljudi sa neta sve se može, bitno je ne plašiti se promene, sve se da naučiti. Hvala za zanimljiv tekst, čekam nastavak. 🙂
Ja sam od pojma geek daleko kao do Novog Zelanda (posmatrano iz Čačka 🙂 ), ali se trudim da ovladam onim što me zanima. E sad, ja nisam kriv što me zanima milion stvari…
Ne znam da li bih uopšte i prešao na linux da nisam imao CD-ive (5 komada = 1 DVD), i kad mi je majstor namestio kako treba, krenuo je uživanje, najpre oprezno,a onda sve bezobraznije… Ostalo sam već sve pisao. Ja mislim da svi koji uđu u linux, uđu preko Ubuntu-a, a ko ne tera mak na konac, na toj distribuciji i ostane. Ja se družim sa svojim nemačkim prijateljem SuSE-om, i ne žalim se više nego što se na linux ljudi inače žale.
Računar se, kažeš odmorio? Samo jedan podatak koji bi mogao neke stvari da razjasni: Za Windows ti treba pola gigabajta RAM memorije (tako su meni svojevremeno savetovali), a za linux i GB se “neće buniti”, ali svaki preko se neće baciti. I dakle: ako se mašina pod windowsom guši a manje je upotrebljena nego pod linuxom, onda viid šta mu urade (kompjuteru) svi štetni porgrami (virusi, “špijuni”,…)
Ogromnu zahvalnost, svakako (a pisaću možda i o tome jednom) dugujem forumima. Jeste da treba da smisliš šta da upišeš da pronađeš informaciju, ali skoro uvek se pronađe negde odgovor. I jeste da ponekad treba da guglaš mesecima. Ja sam tako namestio štampač, kad sam već izgubio nadu…