Oznake

, ,

Poznajete li osećaj večite sramote? Ne mislim u metaforičkom smislu, nego stvarne sramote kad god se nađete u određenim situacijama: sretnete neke ljude, odete na neka mesta? Spiritus movens sledeće priče ne gostuje prvi put na mom blogu. Nije više živ. Profesor „odbrane” – Branko Cicvarić – Cile

Ima jedan dan u oktobru koji mnogo volim svake godine poslednjih 13. Prošle godine tog dana je zazvonio mobilni. Poznat telefon i ime. Školski drug. Radost isprva, ali oprez: čujemo se mi i za pivo, ali opet…

Dobro je, zdravo je i njegovi su zdravo. Poznaje se po glasu, a i po priči. Nije baš da nije problem, ali ovi se daju rešiti. Mlađa ćerka, kaže, kuburi sa matematikom, pa ako bih mogao da dođem da vidimo može li šta da se uradi. Trebaju li časovi, koliko…? Nije ustvari problem što devojčica ne zna, nije problem što ne može da nauči. Dobije četvorku, pa onda dvojku. Školskom nije jasno šta je u pitanju. I to je problem.

Kao munja, kroz glavu mi je sevnula ideja: možda je to. Ako jeste, to je najmanji problem. I meni se dešavalo. Bilo je ovako:

Čas Odbrane i zaštite. Skoro da nisam nikad iskoristio onu poznatu taktiku da se javim za ocenu kad je pet lekcija, pa da na tih pet lekcija izborim dobru ocenu. Ne bih ni tada, jer se sam nikad ne javljam. Ali, i Cile je imao taktiku kako ispituje. Kojim redom.

Tako brzo nikad pre u svom životu nisam odgovarao.  Cile je doživeo atomski zdesna. Intenzitet je pojačala njegova nada da može brže i odsečnije da pita nego što ja mogu da odgovorim. Naleteo je na tvrd orah. Kad sam ga izrešetao odgovorima (bilo bi stvarno bezvezno da kažem da je on mene izrešetao pitanjima), rekao je kroz nepotpunu donju vilicu: 


„Sedi!“. Svima je bio jasan ishod.

Malo tako sebi izgradite nekakav ugled. Dovoljan da vas zapamte kod sledećeg odgovaranja. Stiglo je brzo i nenadano. Teško i da sam mogao da pobrojim šta smo sve do tada učili. Ali, Cile je nemilosrdan (valjda da mi se „osveti“ za prethodni put). 

Ustao sam sa „nemoj-me-sad“ izrazom lica. i ne što nisam znao ništa, nego što sam i ono što sam rekao em promumlao, em izmucao, em izgrešio.

U razredu ponovo onaj čuveni Cil(et)ov tajac. Cile, naravno, jedini može da ga prekine. I prekida ga: 

– „Zbog tvog prethodnog odgovaranja, nemam srca da ti upišem jedinicu; sad ću da ti upišem trojku, ali znaj da je bilo za jedinicu.“

Mene osramotiti, postideti naročito je bilo lako u gimnazijskim danima. Seo sam i ni glasa nisam pustio. Crven ko rak. Niko nije pisnuo. Niti sam čuo niti video šta se dešavalo posle Cil(et)ove rečenice – u glavi je bubnjalo. Zvonilo je, prekinulo se to mučenje, a sledeći je opet bio čas odbrane. Na odmoru sam čuo neke drugove koji su mi govorili da to nije ništa. „Vidiš da ti je upisao trojku“. Nije sve u oceni, ima nešto i u sramoti. Bila je to samo tehnička trojka. Ja sam se osramotio. Nepovratno, zauvek. Iskrčmio peticu na najgori mogući način. Usitnio je u apoenima od 1 pare. To, naravno, nije prvi put, ali taj je bio najgori. 

Cile je bio moj komšija. Viđao sam ga i kad nisam u školi. Jutarnje kupovine su nam se poklapalale. Nisam smeo da ga pogledam u oči. „Dobar dan“ sam izgovarao sa osećajem beskrajne sramote. Mislio sam da ljudi koji su tako mangupskog stava na času, kao što je bio Cile, neće mnogo razmišljati pre nego što vas i na ulici ne podsete:

– „E vidiš, sad je 1:1“!

Ne može nikad biti da se profesorski i moj gol broje isto.

Ali, Cile je, to sam posle čuo i od drugova kojima sramota nije bubnjila u glavi i ušima – zaista bio laf (viđali su ga na nekim „neučeničkim“ lokacijama. Ko zna šta je sve imao na umu kad me sretne na ulici. Profesori, kažu, imaju pamćenje ogromno i jako kalo slon. Danas znam kako bih to osećanje stida prevazišao, ali, što reče Cile započinjući jednu od lekcija iz „odbrane”: „Svaka vojska je savršeno spremna za upravo završeni rat“. Neki to kažu da je lako posle bitke biti general…

Kraj godine, zaključivanje ocena. Došao sam na red (trinaesti u dnevniku), Cile čita i sabira, pa će posle da podeli, pa će da uračuna „umjetnički dojam” i na kraju da kaže presudu. Kad je stigao do te trojke, rekao je šeretski:

– „A ovo je bila ona trojka”.

– „Nemoj me opet” mislim se. Srećom, to je bio poslednji put da je imao povoda da pomene.

– „Srećan vam put u život“, rekao je na kraju poslednjeg časa. Meni je bilo krivo što se sa takvim čovekom rastajem na takav način (sa gorčinom stida).

* * * *

Za ćerku školskog druga imao sam samo jedan savet: da radi, radi, radi, radi… Jer, ovo mi je ostalo kao rečenica jednog mog profesora mehanike na fakultetu: „Nije dovoljno da glava razume, dok ruka ne opipa“. „Dok iz glave ne siđe u prste“, govorim ja svojim đacima.