Oznake

, ,

Za sebe ponekad kažem da sam nezvanični promoter/advokat „fejsa“ (mada znam i zagriženije). O tome zašto volim fejs pisao sam davno, pre nekoliko godina, onda kad je zaraženost fejsbukom bIla u uzlaznoj fazi. Nije samo zaraza bila u usponu, već i glasovi onih koji su u ovoj socijalnoj mreži videli opasnosti razne vrste (mahom ne poznajući uopšte čemu sve to služi). I dobro, „fejs“ je bio tada drugačiji nego što je sada, a sada je (tj nedavno) proslavio deseti rođendan. Upravo taj deseti rođendan, i ono što je fejs svima poklonio povodom tog dana, je razlog što ovo pišem.

Stvar u kojoj se fejsbuk svojski potrudio i šta je unapredio, rekao bih majstorski su različiti nivoi privatnosti. Meni se najviše sviđa podela u grupe kontakata i podešavanje vidljivosti postova. Moglo je i pre ovih grupa koje sada fejs pravi po defaultu, da se naprave grupe prijatelja (neki kažu po ugledu na Google-ove krugove). Ja sam ih imao, i pre zvaničnih „fejsovih“, grupe kontakata: „Blogeri“, „Porodica“ (malo se to u mojoj verziji zvalo drugačije), „Školski drugovi“, „Ustanove kulture“, „Mediji“… Jasno, ne mogu sa svima da delim sve, pa neke grupe imaju isključivo pravo da vide pojedine sadržaje. Ako se ne ljutite sada na „fejs“, verovatno se ne biste naljutili ni na mene što neke stvari ne vidite (ako biste znali da ne vidiite). Nešto što niko od vas nije mogao da vidi je to kako izgledam. Jedna blog prijalejica mi je rekla da može da vidi neki jednocifren broj mojih slika (da li ono reče tri…?). Ali, tako sam hteo iz nekog razloga. Sizif mi je bio bitniji. I sada je.

Fejs je, kao što znamo, rešio „da nam napravi film o nama“ (prokomentarisao sam to statusom: „I o meni neko da snimi film“). Red statusa, red još koječega i red slika. Kod ovog poslednjeg sam se najpre strašno začudio.

Radim sa bazama podataka (pomalo pravim, pomalo održavam, a pomalo i koristim), pa znam što-šta o privatnosti podataka, o vidljivosti tj dostupnosti istih. Vlasnik baze podataka (facebook ili bilo koje druge internet stranice i društvene mreže) ne mora da zna password da uđe u bilo čiji nalog na svom servisu. One brane privatnosti ograničavaju nas sa korisničke strane pod obavezno, a njega sa serverske ako on to hoće. Ne, ne brinem da li će gazda da se lati mog naloga. Nema šta ni da vidi. Ovde bih napravio laganu digresiju na mog dobrog brata koji je još davno rekao povodom izbora antivirusne zaštite (još je bio „Windows 2000“): „A što bi neko baš tvoj računar gađao virusom?“ U slučaju o kome pišem, ovo pitanje bi moglo da glasi: „A zašto bi neko provaljivao baš u tvoj nalog?“

Međutim, fejs programeri su se malo zaboravili praveći film o našim „fejs godinama“: gledajući taj film o sebi, primetio sam slike za koje znam da nisu vidljive svima. Ogarničio sam ih na određen broj ljudi. Svi, međutim, koji su mogli da vide “film o meni”, mogli su da vide i te slike. Fejs-programeri nisu u izbor slika uračunali faktor privatnosti. Ponašali su se kao da je svima sve dozvoljeno da vidte. Činjenica da sa uračunatom stavkom privatnosti ja ne bih imao više, što moja prijateljica reče, od nekoliko slika ne treba da znači da mogu da posežu za slikama koje ne želim da vide svi. Ako sam rekao da neću da ih vide svi, zašto da ih vide? Koga je to fejs pitao da li ja hoću da se vide slike čiju sam vidljivost ograničio? I ko to može da dozvoli osim mene (ako smo fer)? I tako se prvobitno čuđenje pretvorilo u razočaranje. „Fejs“ je pao u onome u čemu sam ga smatrao najjačim, u čemu sam smatrao da je nenadmašan – narušio je privatnost. Šta ima veze što sam dozvolio da se sam film vidi public? To ne znači da i sve slike treba da su istog nivoa privatnosti. 

Eksperiment

Naravno, samoprovera nikad nije na odmet. Rešio sada napravim ogled. Da vidim kako bi film video neko ko može da ga vidi, a sigurno nema pravo da vidi te slike – neko ko uopšte nije ulogovan u fejs. To spada u public. Iskopirao sam link filma, izlogovao se iz fejsa, „nalepio“ link u browser i pustio film. Nema ratlike. Sve što vidite vi unutar fejsa vidi i onaj ko bi neulogovan (dakle, slučajni prolazik pored fejsa) video. Dakle, i slike koje sam sakrio od nekih od vas. 

Nisam se prevario, nažalost. Privatnost u ovom filmu je zaista zanemarena.

Ima nekoliko priča (to je nešto što mi se, rekao bih, redovno dešava) kad se nečim tako oduševim, stigne „prizemljenje“. Skoro uvek. Srećom da postoji ova reć skoro. Tek koliko da se osmelim, pa da se ponovo bezuslovno oduševim.

No, tešim se, čovek nije stvoren da leti, nego da hoda zemljom. Verovatno se zato skoro svako moje dizanje u oblake hvaljenjem nečega završi padom. Primetili ste ponovo reč „skoro”?