Oznake

,

Mada sam nedavno (po poziciji tekstova, a ne vremenski) pisao tekst u dva dela (nema povratka jer piše I/II i II/II) „Računar je da se voli“, ovo bi moglo da bude proširenje. Dakle, tekst posle teksta.

Radio sam – o čemu na blogu ima nekoliko tekstova – na poslu obučavanja dece i omladine da koriste računare i internet. Klik je najkontradiktornija stvar na svetu. Ljudi ga ili potcenjuju ili prema njemu imaju gotovo pobožan stav. Retko se nađe sredina. Mi koji pomažemo budućim korisnicima računara da isti shvate kao korisnu alatku, imamo prilično ozbiljan zadatak. Oslobađanje straha od računara je na prvom mestu, a zatim i kako da ga koriste.

Sukob generacija“

Naslov je pod navodnicima jer se ne radi o generacijama predak-potomak. Radi se o pristupu problemu prvog kontakta sa računarima. Kako su mene učili nekad, a kako, videvši kako deca rade, prepoznajem o čemu se danas ne vodi računa. Kad se radi o internetu i računarima, volim da učenicima, koliko je moguće, stvari predstavim paralelom sa realnim životom.

Jedna od prvih, najosnovnijih stvari je sve uključiti. Nekad smo učili da se najpre operu ruke, pa se onda sedne za sto. Dakle, da sve ima svoje mesto. Danas je redosled malo izmenjen, ili su oni koji uče decu drugačije naučeni (ako su uopšte o tome i učeni).

Gledajući sa ove distance, ako bih primenio neka znanja i iskustva stečena školovanjem, jasna mi je ideja onih koji su mene upućivali u tajne korišćenja računara. Danas, recimo, kada vidim klince koji sedaju za kompjuter da prvo uključuju kantu, pa sve ostalo (monitor), znam koliko je sati – oni koji su mene učili kako se pristupa računaru bi se naježili. Jer, računar je nekad bio skupa igračka. Učili su nas da tako skupe „zverke“ pažljivo i čuvamo. Zato je prva stvar koju iz informatike naučite bila ta da se kompjuter poslednji uključuje, a da se prvi isključuje. Kao inženjeru banderašu sada mi je jasno zašto. Deci koja su dolazila tamo gde sam radio pokušavao sam da objasnim zašto, jer su me gledali belo. Slutim da je lekcija o čuvanju računara izbačena iz programa. Makar po onome što vidim kod dece.

Primer iz života

Moj pokojni stric je, kao i ja, bio „banderaš“ po struci, ali se, za razliku od mene, time profesionalno bavio. Uvodio je trofaznu struju i u kuću gde se moja majka rodila. U jedno seosko domaćinstvo. Bio sam mali, ali se sećam kako to na selu izgleda kada uveče dok „gori svetlo“ krene da radi frižider – sijalica u sobi „trepne“, pa malo „utanji“. Po isključenju frižidera, vrati se u početno stanje.

Napraviću laganu digresiju: u predmetu „Teorija električnih kola“ na elektrotehničkim fakultetima uči se ono što se zove „prelazno stanje“. a to je proces kad se novi element uključuje u kolo. Svi elementi koji su u tom trenutku uključeni u kolo „osete“ promenu napona, struje. Najmanje oseti poslednji. Osetio bi i kompjuter ako biste iza njega uključili „još nešto na struju“. I zato bi trebalo da uređaj u nekom sistemu o kome najviše brinete, ili koji je najosetljiviji, uključite poslednji. Kad se sva prelazna stanja odraze na sve ostale uređaje koji su izdržljiviji, uključite najosetljiviji. Da bih krajnje uprostio deci objašnjavanje, malo iskarikiram pa kažem da sve što se uključi u struju „baca varnicu“ koju primaju već uključeni uređaji.

Danas, naravno, kad se radi o primeru domaćinstava u selima, ne mora više da bude treperenja, jer instalacije su takve da je „namigivanje“ sijalice kad se uključi frižider neprimetno, i zanemarljivo. Ali gledajmo to opet poredeći sa realnim životom: današnji nivo medicine i svega ostalog što se brine o našem zdravlju je na mnogo višem nivou nego pre pedeset godina; danas nije baš mnogo verovatno da ćemo jednom neopravši ruke dobiti žuticu, ali se ruke pre jela i danas peru. Isto tako, danas niko u desnoj ruci, sve i da nam je ne pruži na pozdravu, neće držati nož kojim će nam ugroziti život, ali se ipak rukujemo pri susretu. Zato, čuvajte svoje kompjutere. Jeste da su sve jeftiniji, da su sve pristupačniji, ali kad vidite šta sve mogu da urade za vas, shvatite ih kao prijatelje. A prijatelji nisu da se menjaju, nego da se o njima brine. I zato – učimo se da ih čuvamo.

Oglasi