Oznake
Mada sam nedavno (po poziciji tekstova, a ne vremenski) pisao tekst u dva dela (nema povratka jer piše I/II i II/II) „Računar je da se voli“, ovo bi moglo da bude proširenje. Dakle, tekst posle teksta.
Radio sam – o čemu na blogu ima nekoliko tekstova – na poslu obučavanja dece i omladine da koriste računare i internet. Klik je najkontradiktornija stvar na svetu. Ljudi ga ili potcenjuju ili prema njemu imaju gotovo pobožan stav. Retko se nađe sredina. Mi koji pomažemo budućim korisnicima računara da isti shvate kao korisnu alatku, imamo prilično ozbiljan zadatak. Oslobađanje straha od računara je na prvom mestu, a zatim i kako da ga koriste.
„Sukob generacija“
Naslov je pod navodnicima jer se ne radi o generacijama predak-potomak. Radi se o pristupu problemu prvog kontakta sa računarima. Kako su mene učili nekad, a kako, videvši kako deca rade, prepoznajem o čemu se danas ne vodi računa. Kad se radi o internetu i računarima, volim da učenicima, koliko je moguće, stvari predstavim paralelom sa realnim životom.
Jedna od prvih, najosnovnijih stvari je sve uključiti. Nekad smo učili da se najpre operu ruke, pa se onda sedne za sto. Dakle, da sve ima svoje mesto. Danas je redosled malo izmenjen, ili su oni koji uče decu drugačije naučeni (ako su uopšte o tome i učeni).
Gledajući sa ove distance, ako bih primenio neka znanja i iskustva stečena školovanjem, jasna mi je ideja onih koji su mene upućivali u tajne korišćenja računara. Danas, recimo, kada vidim klince koji sedaju za kompjuter da prvo uključuju kantu, pa sve ostalo (monitor), znam koliko je sati – oni koji su mene učili kako se pristupa računaru bi se naježili. Jer, računar je nekad bio skupa igračka. Učili su nas da tako skupe „zverke“ pažljivo i čuvamo. Zato je prva stvar koju iz informatike naučite bila ta da se kompjuter poslednji uključuje, a da se prvi isključuje. Kao inženjeru banderašu sada mi je jasno zašto. Deci koja su dolazila tamo gde sam radio pokušavao sam da objasnim zašto, jer su me gledali belo. Slutim da je lekcija o čuvanju računara izbačena iz programa. Makar po onome što vidim kod dece.
Primer iz života
Moj pokojni stric je, kao i ja, bio „banderaš“ po struci, ali se, za razliku od mene, time profesionalno bavio. Uvodio je trofaznu struju i u kuću gde se moja majka rodila. U jedno seosko domaćinstvo. Bio sam mali, ali se sećam kako to na selu izgleda kada uveče dok „gori svetlo“ krene da radi frižider – sijalica u sobi „trepne“, pa malo „utanji“. Po isključenju frižidera, vrati se u početno stanje.
Napraviću laganu digresiju: u predmetu „Teorija električnih kola“ na elektrotehničkim fakultetima uči se ono što se zove „prelazno stanje“. a to je proces kad se novi element uključuje u kolo. Svi elementi koji su u tom trenutku uključeni u kolo „osete“ promenu napona, struje. Najmanje oseti poslednji. Osetio bi i kompjuter ako biste iza njega uključili „još nešto na struju“. I zato bi trebalo da uređaj u nekom sistemu o kome najviše brinete, ili koji je najosetljiviji, uključite poslednji. Kad se sva prelazna stanja odraze na sve ostale uređaje koji su izdržljiviji, uključite najosetljiviji. Da bih krajnje uprostio deci objašnjavanje, malo iskarikiram pa kažem da sve što se uključi u struju „baca varnicu“ koju primaju već uključeni uređaji.
Danas, naravno, kad se radi o primeru domaćinstava u selima, ne mora više da bude treperenja, jer instalacije su takve da je „namigivanje“ sijalice kad se uključi frižider neprimetno, i zanemarljivo. Ali gledajmo to opet poredeći sa realnim životom: današnji nivo medicine i svega ostalog što se brine o našem zdravlju je na mnogo višem nivou nego pre pedeset godina; danas nije baš mnogo verovatno da ćemo jednom neopravši ruke dobiti žuticu, ali se ruke pre jela i danas peru. Isto tako, danas niko u desnoj ruci, sve i da nam je ne pruži na pozdravu, neće držati nož kojim će nam ugroziti život, ali se ipak rukujemo pri susretu. Zato, čuvajte svoje kompjutere. Jeste da su sve jeftiniji, da su sve pristupačniji, ali kad vidite šta sve mogu da urade za vas, shvatite ih kao prijatelje. A prijatelji nisu da se menjaju, nego da se o njima brine. I zato – učimo se da ih čuvamo.
Sluh Za Duh 
Ja čuvam moj LT kao da mi je treće dete 🙂
Onda idi u socijalno i traži novčanu naknadu za treće dete. 🙂
I 2 godine bolovanja 🙂
Ne daj da ti ne daju bilo šta što ti pripada! 🙂
Ova iskustva govore mnogo više od onoga što se čini na prvi pogled.
Ustvari, Grofe, nisam baš mogao (mislim, nisam hteo) skroz da se raspišem da ne bih razvodnio temu, ali baš specijalno iz moje elektro-energetske struke ima brdo takvih primera da se čuvanje uređaja, ulaganje truda u projektovanje njihove izdržljivosti stavlja u drugi plan.
Mogu ti reći da se ne osećam baš dobro kad čujem da neko kaže kako bi radije popravio neku staru stvar koja je radila, nego da kupi novu. Znam o čemu govori, tu nije reč o novcu. Sad da ne širim i komentar. 🙂
Da, ta neka “simbolika”…:) Razumeli smo se.
kao sto ti rekoh imas ti svoje kvalitete, a i nacin na kome pripovedas o odnosu prema poslu/tematici govori dosta pozitivno! A i svaki put naucim ponesto novo o kompovima “kada te procitam” 🙂
Hvala ti na lepim rečima. Ništa tu ja nisam “kriv”. Matori me naučio, usadio u mene rečenicu: “ako je meni bilo teško, ne mora njima da bude”. Po struci je metalostrugar. Njegovi đaci koje je obučavao na praksi u fabrici, kažu ljudi, lako se prepoznaju po znanju, po prostupu poslu… A ja, pošto drugima (volim da) prenosim znanje, trudim se da to bude tako da im bude najočiglednije. Kad neko nešto zna, nije poenta u tome da se tim znanjem hvali da ga niko ne razume, nego da prenese znanje tako da i taj naučeni može da prenosi. Taj plamen ne sme da se ugasi, da se svet ne bi vratio u kameno doba. Još jednom ti mnogo hvala na lepim rečima.
iskreno, kompjuteri i tehnika mi nisu jaca strana, ali uvek procitam i ne znam gde da se denem u komentaru. Da ljudi nemaju odgovarajuci stav i odnos prema mnogo toga, stoji, nemaju ni prema kucnim ljubimcima, koji su zivi a kamo li prema kompjuterima. A i taj stav se razvija negde u detinjstvu, odnosno u porodici.
ps. pravi si drug na drumu i preneo poruku. 🙂
Malo je lepših stvari koje čoveku možeš da kažeš nego da je drug na drumu. Englezi kažu: “frend in need” (tako smo učili u školi). Ne moraju svi da znaju da rasklope (ili reinstaliraju) računar, ali bi morali da znaju da ga čuvaju. Recimo da bi što kasnije morao da stigne do potrebe za rasklapanjem (reinstaliranjem).
A sad mi dozvoli da se našalim: za kućne ljubimce ima nade – postoji mnogo udruženja za njihovu zaštitu, koja idu u poprilično agresivne kampanje; kompjutere niko ne štedi, čak ni oni koji znaju ili bi, zbog onoga čime se bave, trebalo da znaju.
Sjecam se koliko se, moj prvi profesor predmeta “Osnove elektronike I”, uopste nije trudio da pojasni mnogo cega. Sjecam se i da sam, na neko od pitanja u kojem je bila rijec “elektricno kolo”, na tabli nacrtao nekoliko otpornika kako su se uhvatili za ruke i zaigrali kolce, sa sve rukama i nogama. Sjecam se i keca! Sad dal’ zbog neuspjelog pokusaja da budem duhovit ili sto su mi nedostajali el.izvor i potrosac, e toga se ne mogu sjetiti…
Evo, prvo ću da te pozdravim na svom, a posle idem i na tvoj blog. Još jedan stari prijatelj! Nesumnjivo da će tvoj dolazak obradovati mnoge koji pamte tvoj lik i delo. Dobro mi došao ovde i dobrodošao nazad među blogere. 🙂
Pošto je sada šaliti se bezazleno (jer je ta škola iza tebe), mogu da se našalim: ako se već nije trudio da objasni, onda verovatno nije ni primetio da otpornici igraju kolo. Iz čega sledi da si jedinicu zaista dobio zbog neznanja. 🙂
E da, a možda je kec jer se otpornicima, prema onome što si napisao, ne vidi glava. Samo zbog tebe ću se vratiti u svoja, a poselbno burazova heavy metal vremena i postaviti ovu pesmu. Da niej nostalgije, bilo bi mi odvratno.
Moj kolega njegove kompjutere zove “Rosemaries” 🙂 U pocetku nisam znala o kome/cemu govori, tek kasnije u razgovorima – govori o njima kao o zivim bicima. Ima ih nekoliko, vecina imaju neki defekt, za njega veliki izazov da ih popravi, a kada ih popravi, tesko se odvaja od njih 🙂
Ovako: kad vide da nešto nije u redu sa mojim kompjuterom, moji ukućani ćute, jer ja šizim (obično u sebi, ako me neko “ne potkači”). Kad prođe bura, kad je sve kako treba, ja naravno više nisam ljut i tad kreće zezanje: u kući me smatraju kao Stevu Žigona iz “Priča iz majstorske radionice”, pa me pitaju: “Je li ti danas dobro kompjuteru?”. Naravno, u besu sam im već objasnio da je moj kompjuter narodni heroj, da se kompjuter kakav imam sklapa samo priijateljima, da u drugom slučaju moje zahteve ne bi mogao da ispuni bilo koji računar, a da živi ovoliko dugo… Ovakav bi mi možda, još samo oni sklopili. Jer ovaj već jesu.
Ne zovem ga baš sinom, ali čuvam ono što imam. I druge učim da čuvaju, ali često ispadnem smešan. Ne smeta mi. Ionako bi i ljude zadužene za čuvanje bezbednosti sistema neko mogao da nazove paranoicima, a oni samo moraju da računaju na najekstremnije slučajeve. 🙂
Skoro smo ja i moj sin imali zamijenjene uloge: brukao me kako lose pazim na nas(njegov bivsi) laptop – primijetio je da su se dijelovi razlabavili, da smo sistem svakako ostetili i pokvarili isl. Osjecala sam se kao dijete koje roditelj grdi kada slomije nesto 😦 I priznajem, imao je pravo 🙂
Ima par godina otkako sam DVD iz svoje premestio u sobu mojih roditelja. Uradio bih to znatno ranije da u njihovoj sobi nije pušačka zona. Zato sam prvo morao da prežalim uređaj (jer ide tamo gde će mu škoditi atmosfera), da se zavetujem sebi da ću za sebe kupiti drugi, pa onda da se odreknem ovoga iz svoje sobe. Ja, inače, ne dam da se zapali cigareta u mojoj sobi između ostalog i zbog kompjutera i ostale elektronike. Nisam gledao, ali su mi vrlo slikovito opisali kako izgleda kompjuter ili uopšte elektronski uređaj u koga se nataloži smola duvanskog dima. Uz pride objašnjenje da ima servisera koji kad ti vide tako “ušminkan” elektronski uređaj, jednostavno neće da čiste. No, i da mi nisu objasnili, te stvari (čišćenje) ne radim sam, pa moram da pazim.
Ja sam nedavno, jednom od svoje dece, objašnjavala likove, tokove radnje, teme i motive upravo koristivši primere društvenih mreža, linkova, fajlova lozinki i foldera. I gle: poče dete da čita knjige! 🙂
E ovo je baš zanimljivo: obrnuti smer od mog objašnjavaja deci. Čestitke mami, a po jedan lajk svakom maminom detetu! 🙂
Onda vamo tri lajka molim!!!!! 🙂
Kako ono fejs kaže: (y) (y) (y) !
Hvala na savetu.
Koliko god da čuvamo, ostari i računar. Mrda još uvek, ali se buni, štuca i kašljuca. Biće bolje, pa da ga ponovimo bar novim monitorom 🙂
Dobro si pomenula reči “štucanje” i “kašljucanje”, jer otprilike i za kompjutere kao i za ljude važi da dugovečnost zavisi od genetskog (silikonskog) materijala, čuvanja i habanja tokom godina. Ako već znamo da će nam trebati za teške posove, trebalo bi da naučimo da ih čuvamo što duže. Pa makar tako i prkosili filozofiji potrošačkog društva. Jer, kao što rekoh, prijatelji su da se o njima brine.
Divan tekst, ali stvarno <3. Mnogo volim svoje racunare (privatno, poslovno) i ono sto mogu pruziti korisniku koji zeli da ih upozna, sto ce, nekima, mozda, biti cudno.
Od malih nogu sam naucena da obazrivo treba postupati sa stvarima: pazljivo, cuvajuci ih jer treba sto duze da potraju. Nije bilo mogucnosti za razbacivanje novcem pa se, na pr, u mom garderoberu, cipelarniku, biblioteci ili necem cetvrtom mogu naci raznovrsni komadi stari i vise desetina godina. Neke stvari su izvorno moje, neke nasledjene.
Slican odnos imam i prema racunarima. Ovaj na kojem radim kupljen je kao odlican polovni racunar pre, recimo, 10-12 g (tada su jos postojale prodavnice polovnih racunara). Cuvam ga, mazim, pazim sve ove godine i jos uvek ne bih ni pomisljala na kupovinu novog da karakteristike ovog omogucavaju nadogradnju (imam nameru da to proverim, ali mislim da vise nije moguce).
Moji racunari, mobilni telefoni, fotoaparati…odlaze u zasluzenu "penziju" iskljucivo zbog starosti… 😀
P.S. Jos jednom hvala za ovako dobar tekst. Moram procitati i prethodne koje pominjes :OK:.
Drago mi je da ti se tekst svideo i zahvaljujem na lepim rečima. Jedna od rečenica kojom sam izazvao sablažnjavanje najbližih glasi: “Računari su moj život”. Da imam tridesetak godina manje, rekli bi: “Ma, šali se dete”. A ja sma mrtav ozbiljan. )
Hmm… čuvaj računar dok možeš da ga imaš celog: što su stariji, delova za njih je sve više u prodavnicama polovne robe nego u ovim koji prodaju nove. A koji je smisao da kupim nešto što je nekome već “otpalo”. Evo mog najsvežijeg iskustva: računar mi je star sedam godina. Služiti linuxu sedam godina ako sam ja gazda nije lako (u drugim slučajevima i nije neki problem). Ali, računar je sastavljan kao za prijatelja, pa izdržava. No, treba zameniti već neke delove, pa je hladnjak za grafičku došao na red. Odem u prodavnicu i kažu da se takvi modeli više ne prave, i da ću hladnjak morati da potražim u nekoj procavnici polovne robe. Mogao bih da kupim novu grafičku, ali je onda pitanje kako bi ostali delovi “reagovali” na nju… I hvatamo se u vrzino kolo…