Oznake

, , ,

„Poštovani, hvala vam što ste izvršili uplatu za … usluge“.

Iznenadila me sms poruka. Dan ranije platio sam za prvi mesec dvogodišnjeg ugovora za adsl-internet. Kapitulacija, poverenje ili nešto treće?

Odrastao sam u prosečnoj, radničkoj porodici osamdesetih godina (rođen pred samu sredinu sedamdesetih). Ovo znači da je kredit mogao da nam bude nešto kao kućni prijatelj, neko bez čije pomoći, da se malo grublje izrazim, ne bismo skućili ni escajg. Skoro da je imao status člana porodice. S druge strane, neko prema kreditu može imati odnos kao prema Peri Zelembaću iz pripovetke „Prvi put s ocem na jutrenje“ jer je unosio neku dozu opreza. Uvek se ponešto suspenduje (da se tako izrazim) kad je doba kredita. Stvarao mi je redovno laganu mučninu, iako, danas gledano, pomenutih osamdesetih nije bilo nikakve potrebe. Ali, eto… Izgleda da je tako bilo samo samnom ako posmatram svoju porodicu. Roditelji su, naravno, to (kredit, dakle) smatrali sredstvom kojim će ostvariti nekakav cilj. I da: kredit po kredit, cilj po cilj…

„Radiš za Šveđane…“

Koliko je god moguće, bežao sam od kredita bilo koje vrste. Ako ih nisam voleo „u srećna vremena“, kako da ih volim kad su srećna vremena postala samo sećanje? Nema veze što je najčešća rečenica koju sam od prijatelja u to vreme slušao bila: „Radiš za Šveđane, lako je tebi. Oni su puni ko brod“. O takvoj vrsti „lakoće“ kad radite na periodičnom projektu koji može ali i ne mora da se obnavlja, mogao bih da napišem knjigu. Misao: ko zna da li će ovo da potraje imao sam u glavi skoro svih šest godina rada za „Šveđane pune ko brod“. Kreditima, naravno, ne da nije bilo mesta, nego nisam hteo ni da razmišljam.

Otpor ugovoru!

Negde sam već napisao kako sam izabrao adsl operatera. Radili su sa linux-korisnicima („podržavali su linux“) i nisu tražili ugovor kao uslov, a ni „pare za krštenje“. Tri savršeno dovoljna uslova. Vice-šampionsko mesto – uslov da ne traže ugovor. Idemo u „Sezampro“.

Para za internet i za još jednu „režiju“ mora da ima i danas, a tada sam se brižljivo trudio da stvorim „refleks“ što bi rekla moja nastavnica istorije u „Filipu“. Da se uvek zna za šta idu prve pare u mesecu. Komotnost da mogu ruter da vratim u svakom trenutku bez obaveze prema ugovoru (jer ga nemam) je stvar za koju sam mogao iskujem u zlatu. I zbog čega mi je, makar i prvih par meseci gajena, ideja o promeni operatera ostala neostvarena.

Ja sam takav čovek: ako imam „plan b“, ovaj glavni ide lakše. Na „plan b“ se i ne pozivam, jer obično nije potreban. „Plan b“ bio je da, ako ne budem mogao da plaćam, vratim ruter. Neka ima požarnih stepenica, makar i nikad ne iskoristio. Prolazilo je vreme, meseci, prolazile su i godine, a ja sam plaćao internet iz meseca u mesec. Ponekad, kad baš mogu, uplatim i po nekoliko meseci unapred. Moj put je umnogome trasiran računarima i internetom, tako da te pare nikad nisu bile bačene. Ne postoji nešto drugo čime bih zamenio mesečnu ratu za internet i, kažem, još jednu režiju o kojoj neću pisati sada (kasnije – naravno).

I tako sam „odžombio“ kod internet provajdera. Politika firme je bila takva da mi je, zbog „staža“, internet postajao sve jeftiniji. Ustvari, cena mu je neznatno rasla, ali me stigao „popust na godine službe“, pa sam imao deset posto popusta. Zato sam posle pet godina internet plaćao dva dinara manje nego kad sam počinjao.

– „Pa, ti si im od početka“ – često je govorio momak kod koga sam plaćao internet, koji je zastupao mog operatera u Čačku, isti onaj koji mi je namestio adsl da radi na linuxu. NIje bilo teško, jer sećanje na razlog izbora nikad nije izbledelo. Jedino nisam hteo ugovor. A zvali su me nekoliko puta da mi ponude razne pakete. Mene ne zanima IPTV, ne gledam ni ovu „civilnu“ (osim jedne emisije; otišla bi čitalačka pažnja sa teksta kad bih rekao koja je). Zato nisam hteo ugovor. Rekao sam: „Ja vam plaćam internet već godinama, poneki put i više meseci unapred, ali nisam sigoran da ću moći sve vreme ugovora da plaćam…“ Ne zna se šta nosi noć, a šta nosi dan, rekao bi moj matori. Pokušavali su tri puta, pa su odustali.

Ugovor „na jedan“

Ovaj momak iz prethodnog pasusa rekao mi je da sam verovatno jedan od retkih koji nemaju ugovor. To mi ništa nije značilo. Unutrašnji mir nije imao cenu. Do jednog trenutka.

Trenutak je bio akcija u kojoj su za ugovor ponudili nižu cenu. Bila akcija. Cena koju sam do tada plaćao već par meseci unazad nije mi odgovarala. Jednostavno, poskupeo internet za neku poveliku sumu. A ovde su nudili popust za ugovor. I starim i novim članovima „OK, idemo“ – pomislio sam i pozvao za više informacija. Uslov više koji su mi ponudili važio je za nas „džombe“. I od marta ove godine sam ugovorac na dve godine.

* * *

Moj ADSL staž je 24-og maja napunio sedam godina. Sve sam mogao da pretpostavim tog 24-og maja 2007-me osim da ću jednog dana da potpišem ugovor i to na dve godine. Bez IPTV-a, bez ičega dodatnog. Suv internet. To je, na kraju krajeva ono što mi najviše i treba.