Oznake

, , ,

Danas slavim osmi blog-rođendan

Dubravku Ugrešić bih, po onome što sam od nje pročitao, mogao da nazovem kraljicom preseljenja. Ona je pričala u jednoj od svojih knjiga kako je prilikom svakog preseljenja ponešto svoje ostavljala u starom stanu (zaboravljala da ponese), i da je tako ostajao trag od nje; ponešto što nije njeno je, opet nepažnjom iz njega nosila u novi, pa je to podseća na dom koji je napustila. I tako se uzajamno sećaju.

Ja sam došao, svi znamo, sa blog sistema koga više nema. Za razliku od Dubravke, moj prethodni (doduše blog) dom se srušio. Sviđalo mi se kako sam ga bio uredio. Bio je totalno otvoreni kod, pa je uređivanje bilo stvar umeća. I nisam baš umeo sve što bih umeo danas. Kao svaki ponositi domaćin, slikao sam ga. Hteo sam i ovde da napravim isti raspored. Ovde se ta potpuna sloboda plaća, i zato sam hteo da liči. I skoro da liči, onoliko koliko odsustvo potpuno otvorenog koda dozvoljava. Baš kao i Dubravka Ugrešić, i ja sam „iz stare kuće“ nešto preneo. Jedan, da ga tako nazovem – zid. Makar parče zida. To je ono što gledate sa desne strane bloga. Leksikon pa na dole. Trebalo je malo istraživanja ali sam ipak uspeo. Negde sam se poslužio lukavstvom, ali ne i lopovlukom. Možda baš i nije skroz isti, ali liči. I biram blog-izglede da se uklope u to parče (a ne da se parče uklopi u blog-izgled): možete me nekad i zateći u eksperimentisanju – onda kad ne vidite da blog izgleda kao sada.


„Lov u mutnom”

Pre par meseci, WP mi je čestitao godišnjicu blogovanja. Čestita mi, kaže, godinu dana blogovanja na WP. To je istina, ali ja blogujem već osam godina. I blog-rođendan slavim danas.

Pokušao sam na sve moguće načine da uđem na svoj prvi blog (star nešto više od današnjeg osmogodišnjeg slavljenika) – ne ide. Onda sam se prijavio kao da ga pratim preko rss dovoda. To mi je komično: kao da gledam svoju kuću spolja, pošto ne mogu da uđem jer sam izgubio ključ. I treba mi tako kad imam dvesta četrdeset mejlova sa nešto manje pasworda (prema tadašnjim „mislima” bivali su i paswordi), ali pogoditi gde je koji… Pod uslovom da se setim u kojim sam vodama bio pre osam godina, pa koja je fiks ideja za password mogla da mi padne na pamet (jer za pasworde koristim isključivo ideje nastale isključivanjem mozga). Tog vremena za kombinovanje nemam, a ne sumnjam ni da bi internet servisu dosadilo i da bi me banovao za tri naredna života.

Jednog dana, s namerom da još jednom bacim oko na svoj blog-prvenac, GuglO me iznenadio: „Proverite da li je rss feed do vašeg bloga ispravan!“ Aha – tu smo, znači! Ako dovod do bloga ne radi, znači da nema ni bloga. Sad i da se setim koji mi je pasword (što je manja šansa nego da Srbijom prođe onaj pravi cunami), blog ne bih našao na svom mestu. Stoji on na mestu, ali kao mrtav. Bez ijednog člank

Mungos

Na današnji dan i Mungos je počeo da bloguje. Isto pre osam godina. Nije više sa nama. Meni nedostaje i uvek će mi nedostajati. Posetite trag njegovog bloga koji je ostao na blog sistemu koga više nema. 

Za rođendan bi trebalo nečim da vas počastim – pa, došli ste mi u goste. Deset minuta iza ponoći, nudim pesmu grupe Queen koja se protivi kompjuterizaciji sveta. Album je „The Works“ (sa poznatim singlovima „Radio Ga-Ga“i „I Want To Break Free“), a pesma koju sam izabrao je „Machines“. Zašto baš nju? Zato što je blog čedo kompjuterskog sveta, o kome se, kako već rekoh, peva u ovoj pesmu. Uživajte i hvala vam što ste tu.