Oznake

,

Jednom sam, pre nekoliko godina, negde pročitao rečenicu koja bi mogla da bude moja dijagnoza. Ona glasi otprilike ovako: jedan od najvećih neprijatelja računara su „lepljivi prsti“ onoga ko ga koristi. Ovoga puta – o najblažoj varijanti koju sam iskusio – priča o mail-u. U duhu lepljivih prstiju, ovaj post ću postovati email-om. Neće ništa lošije biti od činjenice da će se možda pojaviti crnih slova na crnoj podlozi…

Kad sam otvorio prvu mail adresu, „svima sam se hvalio da je imam“: ostavljao sam je gde god mi se svidela stranica, a tražila se mail adresa. Yahoo te godine nije bio opremljen anti-spam zaštitom, pa se svrha mnogih stranica na kojima se traži mail adresa vrlo brzo prikazala u punom svetlu: mail-box je počeo da se puni raznim reklamama, loto-dobicima, obaveštenjima o dobicima na lutriji, zatim specijalne nagrade; stari gospodin nema svojih naslednika, pa bi hteo da ja podignem njegov novac, samo da pošaljem broj računa… Vreme mi je objasnilo o čemu se radi… U međuvremenu, otvorio sam još dve mail adrese, doduše sa manje spam pošte nego na prvoj. Naravno, sa svakom od njih sam obećao sebi da nju, novu mail adresu, neću ostavljati na sumnjivim stranicama i tako pružiti šansu spamerima da je se dokopaju. Od obećanja nastalo je radovanje… i meni, zašto da ne?

Sa jednom se ispunilo…

Otvorio sam, kao dvesta devedesetu adresu i svoje mail ljubimče. Ništa na nju. Samo najuži krug prijatelja. I zaista je „vazduh tamo bio svež“. Nikakve reklame, pozivi da podignem nasledstvo, tamo nisam imao nikakve prekookeanke rođake o kojima mi roditelji nikad nisu pričali. A onda sam neočekivano izgubio pasword.

Bilo je to ovako: sedeo sam na svom radnom mestu u omladinskom klubu, ukucavao password na pogrešnom mestu. Naravno, slova su se videla. Takođe naravno – klinci su videli. Srećom, nisu pogodili šta su videli – sitna slova, pa se nije lepo videlo. Spasla me lagana zabuna, no vrag je već zgrabio šalu i krenuo da je odnosi trčećim korakom. Morao sam da ga preduhitrim, a kako nego menjanjem šifre?

Baš šteta. Šifra koju sam imao, a koja je zamalo pa otkrivena, bila je jedna iz reda savršenih: stvorena je tako što sam zatvorio oči i prvo što mi je palo na pamet je bila šifra. Kucao sam je iz prve u roku od dve sekunde. Niko nije mogao da vidi, osim ako bih je otkucao na pogrešnom mestu. Činjenica da je sa samog ruba pameti, činilo ju je još čvršćom.

Ali, sve je to postalo pluskvam perfekat mojom nepažnjom. Sada je trebalo smislliti novu, a da bude isto tako odvaljena. Nije išlo baš tako dobro, pa sam se zadržao na jednoj.

O Marku i Kosovu

Izmenjao sam ovu šifru na nekoliko mesta, pa i na svom mail-mezimčetu. Mezimče je imalo specijalan status – ni na jedan servis nisam upisao nju. Trebalo je da mi bude za blog i za probrane kontakte. Za retku upotrebu. Ali, ono što se retko upotrebljava, ode iz pameti ako se ne zapiše. Naročito ako to što pamtite smislite kao što sam ja: kao što relkoh – šta mi je u tom trenutku palo na pamet. I hajde ti sad znaj koja mi je iščašenost mozga bila pre pola godine? A onda su se iznenada pojavili i Marko, i Kosovo – ali, pogađate – kasno! Kaže Marko:


– „A zašto ne bi zapisao sve passworde koje imaš? Pa, vidiš li koliko ih je?“


– „Ma nemoj! Sad si se setio?“


– „Pa kad nisi ti do sada…“ – pročitao sam mu na usnama, ali je prećutao. „Strpljen…“ nije spašen, ali o tome drugi put.

No, dobro, jedan mačić je bačen u vodu – jedan password je izgubljen, ne mora više ni jedan. Tako poražen, krenem da pišem u notepad yahoo-a na kome je ostala ona „bogovska“ šifra; nju ne mogu da zaboravim, ako ni zbog čega drugog, a ono makar zato što gmail otvaram svakog dana.

Nabrajajući tako mail adrese, servise, šifre… počelo je izranja nešto nalik na ideju kako bi mogla da glasi zaboravljena šifra. Kucaj jednom – ništa. Kucaj drugi put – opet ništa. E ovo mi je već ličilo na vrlo čestu sliku kad krene polenska kijavica: ono kad stigne do vrha nosa, taman da kinem – i ništa. Osećaj je bedan.

Svetlo na kraju tunela je voz

I tako, vreme je prolazilo, i prolazilo… Glumio sam da mi je svejedno, ali sam vremenom ulogu igrao sve uverljivije. Na kraju sam i sebe ubedio da mi je zaista svejedno. To je valjda onaj osećaj “prežalio”. Stizali su novi servisi, ja sam pokušavao da izbor mail adrese, korisničkog imena i pasworda nekako povežem sa bilo kakvom logikom. Nije išlo. Ali, ono što jeste, to je pedantno beleženje novih šifara, servisa, mejl-adresa kojima sam na njih prijavljen…

U jednom trenutku mi je sinulo. Stuštio sam se na mail.yahoo.com, ukucao korisničko ime i šifru. Sačekala me jedna dobra i jedna loša vest:


– dobra vest: pogodio sam šifru. Pobeda, dakle! “Svaka čast, majstore” – mislio sam u sebi, ali…


– loša vest je glasila: pošto je mail bio neaktivan duže od… deaktiviran je i spremljen za gašenje. “Molimo vas”, kaže Yahoo, “da otvorite novi nalog”.

Je li tako, gos’n Yahoo? Ja sam, eto, malo pametniji od tebe. Odem na „Signup”, rešim da otvorim nalog pod istim imenom, pošto se ovaj računa uginulim. Odem i upišem to sada ugašeno korisničko ime, ali mi kaže: „koirisničko ime je zauzeto, molimo vas izaberite drugo”. Dakle, nikad više niko neće moći da ga koristi.

Vrativši se na početak priče, postaje jasna stvar: ne morate da se logujete u mail nalog koliko god hoćete dugo. Neaktivnim će se smatrati ako na njega ništa ne stiže. Ovo dovodi do zaključka: da bi vam se nalog brojao u aktivne, najbolje bi bilo da vam stiže makar spam pošta ili da se pretplatite na neke online časopise, vesti… (ja sam nekad bio pretplaćen na „Feral Tribune”).

I ideja s početka teksta tako završava apsurdom: mail adresa vam ugine zbog toga što u nju nije stizalo makar ono što bi moglo da je uguši. Imao sam još jedan slučaj skoro pa ugašene mail adrese. Isto je bio Yahoo, samo što mi je tad obrisana sva pošta, ali nije ugašen nalog. A Bog zna od kad u nju nisam zavirivao. Samo sam obavešten kad sam se ulogovao da je, zbog dugog nelogovanja, Yahoo odlučio da mi pobriše svu poštu; e da – pitao me da li želim da koristim adresu ili ne! Zato sam se nadao da će ova moći da oživi makar i potpuno ispražnjena.