Oznake

, , , ,

Ima stvari koje mi „stoje u grlu”. Srećom, za njih imam blog. Pitam se kako li je onima koji nemaju…

Zovem se,… pa dobro, to se već vidi (i zna). Uporniji znaju i prezime (evo ga na neki način opet sa desne strane). Još malo pa ću napuniti 41-u godinu i ne treba mi ništa da to i dokažem. Hteo sam reći da sam davno bio dete.

Kao deca, ja i brat smo imali neprikosnoveno svoje vreme „na televizoru“. Iako je najveći deo mog detinjstva u kući bio samo jedan TV – „sedam-i-petnes“ znalo se da se gleda crtani film. I da dvojica najmlađih u kući pet minuta ne dišu. Imalo je tu svega. Ja i brat smo već bili izgradili svoje filozofije šta gledati (a šta ne) i zašto (ne). I uživali smo, dečji se bahateći uživanjem, tražeći „crtani hleb preko pogače“: ovo nam ne valja, a vidi kako je ovo…

Odrastali smo, pa smo pomalo i napuštali taj sedam-i-petnn’es, računajući da će moći i bez nas, da će ostati za neke mlađe kao što smo i mi nekad bili, da u njima uživaju. I da ćemo uvek moći da mu se vrastimo onakvim kakvog ga pamtimo.

„Laku noć, deco“

Jedne večeri palo mi je na pamet da vidim šta mi rade moji crtani junaci. U sedam i petnaest me dočekalo neprijatno iznenađenje: neke lutke-životinje su pevale:

Tek što jutro poče zorom vedro…“

Šok! Neću porediti vremena, samo emocije: osećao sam se kao Sebastijan Hafner, kada mu se kao detetu letovanje na selu završilo ranije zbog nadolazeće pretnje početka rata. Poslednje leto pre nego što će krenuti u školu. Nasilno prekidanje najsrećnijeg doba, tačnije ukradena uspomena

Uzalud su bile sve dobre kritike, uzalud su bile baš fino osmišljene priše u „Laku noć, deco” – meni je bilo žao crtanog filma. Da, bio sam već mator (ako se za crtane filmove uopšte može biti mator), ali ovo mi je bilo odvratno. Bez obzira što se, bez sumnje, obraćalo deci. Priče sa moralnim poukama, duhovite, mudre. Ništa nije vredelo. Pomirenje sa „Laku noć, deco“ nikad nije utvrđeno, preklimalo je na staklenim nogama godine i godine. Ionako sam se za 19:15 sve manje interesovao.

Zbogom deco – kome vi još trebate! – ili „Dečji dnevnik” u 7 i 15

Ustvari je ovo povod pisanju, Mislim da gore od ovoga ne može. Dečji programi pred „Dnevnik“ menjali su oblik, uvek na bilo koji način obraćajući se deci. Ne mogu da sudim, jer od deteta me deli sve više godina (decenija). Radeći sa decom, video sam da ona danas komuniciraju na drugi način nego što sam ja tada. I umeju to jako dobro. Ipak, kad se radi o onome što danas decu čeka u sedam i petnaest, pitao bih: „Kome je ovo, za ime sveta, palo na pamet!?” Otkud ideja nekome da će deca da sede i da gledaju „Mali dnevnik“? Da gledaju neku isto tako decu, koja na dečji način čitaju vesti. Da, ja nisam dete, pa ne mogu znati da li decu zanima da gledaju vršnjake kako čitaju vesti: ono što mogu da vidim je reakcija odraslih – oni uživaju. Ima ih koji ne preskaču 7 i 15, baš kao i ja i brat nekada. I eto suštine mog zgražavanja: dečji dnevnik je najmanje pravljen za decu – pravili su ga odrasli koji bi hteli da se nasmeju dečjem poimanju ozbiljnih stvari. I „zaista je malo“ sadržaja za nas odrasle, treba i deci da uzmemo njihovih sedam i petnaest. Ko je smislio, na decu je najmanje mislio. „Dečji dnevnikje licemerje. Ne znam kako sramota funkcioniše kod drugih ljudi…

Mislim da je „Dečji dnevnik“ sebičan pokušaj onih koji nisu deca da sebi stvore zabavu. Na decu se tu i ne misli.

Oglasi