Oznake

Nema me na blogu. To je dobar znak – znak da nemam vremena. Znak da (sam počeo da) radim.

Godinama unazad dešava se da mi izmiče put u Prag. Jedna bivša blogerka već može da napravi enciklopediju mojih najava da bih mogao da je posetim u Pragu. Taman što rešim (što je obavezno kad ne radim), desi se jedina lepa stvar u životu koja može u tome da me spreči. I do sada me sprečavala – počnem da radim. Jedna rođena Pazovčanka, kad bi pravila ogrlicu od mojih obećanja i najava da ću da dođem kod nje u Novi Sad gde sada živi – napravila bi ogrlicu oko cele planete.

Bloger u CV-u

Od septembra prošle godine, ponovo sam radnik. Nema srećnije okolnosti za mene u ovom trenutku. O tome gde i šta radim, drugi put (možda). O tome kako se osećam, mogu odmah – srećan sam.

Jedna od misli koju imam na pameti gde god radio je koliko toga što sam pokupio od znanja mogu da iskoristim na poslu koji radim. Uvek se do sada pogađalo da mogu: negde rad sa kompjuterima, negde rad sa decom (negde i jedno i drugo) – uglavnom uvek ponešto.

Posao može “da se desi” iz bilo kog pravca. Znamo mi koji smo ga tražili. Tako sam se i postavljao. Inače pun sarkastičnih varijacija na temu: “Ko još normalan bloguje” pišem u CV-u i da sam bloger. “Leba ne traži” – rekao bi naš narod, a ko zna…

Na razgovorima za posao do sada, nijednog poslodavca nije zanimala moja blogerska crta. “Ako te niko ne pita za ravne tabane, ne treba ni da ih pominješ.” Otprilike tako izgleda ta činjenica iz mog života. Kao mana o kojoj se ne govori bez pitanja.  

Pitali ili ne, na poslu na kome sada radim komunicira se sa javnošću. Na izvestan način. Deo te komunikacije pripada meni. I baš mi prija.  Volim da mi u toj komunikaciji rečenice zvuče pismeno, da liče na nešto. Počevši da radim taj deo posla, bilo mi je jasno zašto će moja blogovština ostati deo mog CV-a. Kad znate kako, lako je napisati šta želite. A kroz blog vežbamo. I tako ponekad bacam reči po jeziku kao što vodeni krevet baca Snupija u raznim pravcima. Uživanje je obostrano.

No, tu dolazimo do jednog za mene etičkog pitanja: smem li za sebe reći da sam bloger, kad se na blogu sve ređe pojavljujem? Jasno mi je da obilato koristim blogom razvezani jezik, blogom oblikovane misli. A, kao što rekoh, na blogu me retko viđaju. Ovde se misao približava onoj sceni iz filma “Mi nismo anđeli” (nema potrebe da pišem koji deo – za mene je prvi i jedini), kad Marina, besno, prkosno, iako je svima jasno kako stoje stvari, Nikoli Koju kaže: “Ja sam tvoja devojka!” Tako bih i ja mogao, bez obzira na odsutnost, prkosno da kažem: “Ja sam bloger!” Zaista osećam da je svako slovo te rečenice ustvari moje, da ni u jednom od njih nisam stranac. No, kako kažu, čovek za sebe može misliti i da je svemirski brod, ali ono što jeste –  jeste, bez obzira kakav mi stav imali o tome. Još malo pa ću početi kao nezadovoljni pacijent koji ide od jednog do drugog doktora sve dok ne čuje dijagnozu koja će se njemu svideti – da tražim još nekoga ko bi mi potvrdio da sam zaista još uvek bloger.

I pronašao sam. Krug se zatvorio dvema bravama:

  • negde na početku pisanja ovog teksta (pre tri dana), ulogovao sam se u WP koji mi čestita dve godine boravka na WP-u; ako blog kaže da sam bloger – onda zaista i jesam;
  • mamu iz Stare Pazove s početka teksta pozvao sam da je pitam kako se zove žena iz Pazove; rekao sam joj i zbog čega – da pišem tekst na temu da li još uvek smem da kažem za sebe da sam bloger; rekla je: mateamtički, ako si napisao i jedan tekst na blogu, ti si bloger.

Matematika su brojke, a brojke ne lažu. Krivično delo blogovanje ne zastareva.