Oznake

Jasno mi je šta znači loša reklama, ali mi  nije jasno zašto se oni kojima je reklama bitna ne čuvaju loše reklame.

Ljudi traže od mene poverenje. Ja sam inače darežljiv po tom pitanju, ali mi treba dovoljno razloga za darežljivost. Ko ga pošteno zasluži – moje poverenje je njegovo.  Iako još u potpunosti ne vladam veštinom “stanjanja na loptu” (learning in progress), naučio sam da makar sakrijem da poverenje poklanjam pre nego što dam do znanja da sam poklonio. Tako je bilo i sa mojim mobinim operaterom. Ovim drugim.

Ono što sam o njima znao, a to je bio i razlog zašto baš oni – reklamirali su se svojevremeno kao kompanija koja naplaćuje samo prvi minut odmah, a ostale minute tek kada se potroše, i cepaju ih na sekunde ako nisu istekli. Osim toga, svetsko ime, roming partnera po celom svetu. Nema veće preporuke.

Buđenje pre sna

Uzeo sam jer sam poverovao. Priča o minutima koji se komadaju na sekunde, međutim, brzinom zvuka pala je u vodu. Pala je jednostavnim eksperimentom – zvao, pričao i proverio kredit. Ne – to nije to. No, dobro – ni drugi nisu bog-zna-šta; recimo da su u raznim nijansama svi isti. Moj operater,  za razliku od njih, ima ime; jeste da je tek počinjao, ali ja volim da dajem šansu novima; volim da pomažem onima koji su na početku.

Tarifa

Mogu, ali neću – previše mi je sigurno da bi bilo stvarno”. Kao negativ stare latinske “Credo quia absurdum (est)” (“Verujem jer je nemoguće”). Svaki put kad sam prolazio pored čačanske centrale mog mobilnog operatera mogao sam da uđem, uplatim bilo koju tarifu. Telefon uz nju mi nije bitan. Rečenica s početka je uvek bila poslednja reč. I nisam.

Svejedno, mobilni operater je s vremena na vreme osećao da bi mogao da mi ponudi tarifu a da ja prihvatim. Prihvatio bih time i ugovor na dve godine, ali treba biti moj adsl operater da biste ne samo stekli takvo poverenje,  nego i izmamili ugovor od mene. Taktika mog mobilnog operatera je poslednji korak napravila pitanjem: “koliko trošite mesečno?” znajući ono što će u ovoj priči tek da usledi. Nisam poklekao. Poslednji razgovor završio se u afirmativnom tonu (ishvalio sa ono što mi se kod njih sviđa… ). Već sam se lagano hladio od izneverenog obećanja za kidanje minuta na sekunde; oprostio sam, jer možda mi nekad bude trebao (mobilni operater).

Polupristanak

Zajedno smo rasli moj operater i ja – ja čekao da on stane na noge (nije mu baš išlo širenje po Srbiji), ali ugovor – nikako. Izgovori su sve manje morali da se izmišljaju. „… a i da imam odakle mi“ je sve manje bio fazon.

A zašto li nema tih tarifa za nas koji uplaćujemo kredit?“ To mi nikad nije bilo jasno. OK, bilo mi je jasno, ali mi je bilo žao. Osećao onu vrstu dečje nepravde – nepravde zato što nije po našem, a ne zato što je zaista nepravda.

Poverenje – druga šansa

Jednog dana sam pročitao na netu: „pričaj u mreži za… dinara sedam dana“. Savršeno. Imam brata u toj mreži, pa je to dobra prilika da se čujemo češće. I bilo je, a i ako nije, makar sam imao jedno opravdanje manje – ta veza je bila for free. I eto prilike za isprobavanje poverenja. Kontrolna vežba, kako smo to zvali u školi. Bilo je pošteno – šta sam platio, to sam i dobio. Tim delom sam bio zadovoljan. Poverenje traženo, građeno – evo ga. Sve je spremno za sledeći korak – pričaj sa svima mesec dana!

Poverenje stečeno u prethodnom pasusu je bilo dobra preporuka i dovoljan razlog za uplaćivanje prvih mesec dana. Uz, naravno, „gledanje kako to sve radi”.

Posmatranje“ je izgledalo ovako: pozovem nekoga, pa onda skok da vidim da li „skida”. Skida. Sa zajedničkih minuta (onih za sve mreže). Savršeno: poruke džabe, razgovori isto, čak i internet. Ipak,… nešto mi tu nije štimovalo kako treba: minute za moju mrežu skidalo je sa zajedničkih. Možda sam neupućen (verovanto da jesam), ali zar ne bi trebalo da minute koje trošim na svoju mrežu odbija od minuta za nju, a ne od onih za sve mreže.

izgleda da kod mog mobilnog operatera radi neki bloger, koji voli da se igra značenjem reči (da traži njihovo dvoznačje). O čemu se radi: imate minute „za sve mreže“ i minute za „svoju mrežu“. Pošteno je tretirati svoju mrežu kao svoju, a ne svoju kao „sve”, kako su oni to uradili. Tako su mi i razgovori sa bratom i sa onima iz drugih mreža odbijani sa minuta za sve mreže, umesto sa onih „za moju“. Naravno, bloger za odnose sa javnošću mog operatera će mi reći da za sve mreže znači bukvalno za sve. A čemu služe oni za moju mrežu? Služe za ovo:

Razrešenje

Kunem se da do ovog meseca (bolje reći poslednje kupljene prepaid tarife – jun 2015, za slučaj da se pisanje ovog teksta otegne) ovo nisam pročitao u porukama koje su me obaveštavale da mi je tarifa aktivirana: moj mobilni operater je napomenuo da besplatni minuti za njegovu (moju, je li) mrežu startuju pošto potrošimo minute za sve mreže (koje ne plaćamo). Tada su, dakle, ti minuti u kojima nam je besplatan saobraćaj u svojoj mreži, a ostale… ne smem ni da pomislim. Pošteno?

Paa… zamislimo ovo: slavimo rođendan, dođu nam gosti pred koje iznesemo tortu i podelimo je međusobno. Onda mi koji smo slavljenik jedemo zajedno deo koji smo dali gostima, a svoj ne damo nikome i ne jedemo; kad pojedemo njihov deo, svoj ćemo mi jesti besplatno, a gostima naplaćivati. Koliko god želimo, jer oni tortu više nemaju. Što smo je i mi jeli – koga briga!  E, dakle, sad ja pitam: „Je li pošteno?“

I šta sada?

Neću menjati mrežu zbog velikog broja roming partnera mog mobilnog operatera (ne idem u inostranstvo tako često, ali smatram sebe građaninom celog sveta). Nastaviću sa ovom tarifom dok budem mogao da je plaćam (dok budem radio). Za slučaj „ne daj Bože“ opcija kupovanja kredita i pisanja poruka mi nije nepoznata. Naravno, malo ću da pripazim na one minute sa svima. Jer lepo je ne misliti na minute, lepo je imati mogućnost da ne misliš na dopunu bar na izvesno vreme.

A ko zna, možda krenem iznova u lov na poverenje. Povod je na vidiku…