Oznake

, , , , ,

Odavno nisam pisao o nekom događaju. Posebno ne o koncertu na kome sam bio. Ovaj je ostavio utisak na mene po mnogo čemu. Po izvođačima najviše.

U, dakle, ovogodišnjoj Noći veštica, Čačku u goste došli su Gale („Kerber“) i Najda („Smak“). Mesto događanja – čačanski „Srpski Pab“. Malo ko je, kako se veruje, znao da je tog istog dana i Sveti Luka.

No, ima nekoga ko je znao koji je dan, kao i gde i zašto dolazi – Goran Šepa – Gale („Kerber“).

Najpre, malo uvoda (mora se).

Najčešće dve rečenice koje ćete u mom gradu čuti su kako je (grad Čačak) mrtav i kako se ništa ne dešava. U lokalu u kome se dešava radnja ovog blog-teksta, skoro da se svakog vikenda desi poneki koncert. Lokal je mali, ali se trudi. Ne može baš uvek da dovede zvezde, ali ko voli čvrst rok zvuk, za njega je „Srpski pab“ svakog vikenda (ili skoro svakog) mesto da ugasi žeđ. Noć veštica, ili Sveti Luka, bilo je vreme za Gorana Šepu iz „Kerbera“ i Najdu iz „Smaka“.

U Čačku ne morate reći publici da su Čačani najbolja publika na svetu, kao što je to rekao Đorđe Balašević na proslavi prve petooktobarske godišnjice na gradskom trgu. Pročitavši nevericu iz naše reakcije, dodao je, u maniru: „A zar bih vas ja lagao?“: „Da, da..“. U Čačku će vas provaliti da ste patetični. A mi u Čačku ne volimo patetiku. Recite, umesto toga, nekoliko čarobnih reči i uspeh vam je zagarantovan. Jedna od tih reči je i “Smak”.

Goran Šepa-Gale, znao je još neke. Recimo, znao je da dolazi u grad u kome je odrastao (pre nekog vremena slučajno otkrih da je rođen u Nišu) Bora Đorđević. E tu negde, u trouglu „Kerber“ – „Smak“ – „Čorba“ kretaće se i ovaj tekst.

Pitam se kako li bih reagovao da sam nekoga iz „Kerbera“ video osamdesetih, dok sam bio tinejdžer. Makar bih tražio da mi dovuče Boru kako zna i ume, da otpevaju „Srce od meda”, a Gale posle toga može da ide gde god želi… Ovako, u Noći veštica ove godine, video sam tršavog pevača koga sam nadrastao pre oho-ho godina, kako ne gledajući ni na jednu stranu, već strogo pravo, žurno grabi prema onome što je značilo pozornicu. I krenuo je nastup. Kasnio je, ali ja sam bio u društvu u kome nisam mario ni da li će da dođe, a kamoli da li je zakasnio.

Ljubitelj sam gitare. I to one, kako gitaristi vole da kažu – distorzirane. Upravo tako je zvučala to veče. Gitarista je bio maštovit u okvirima zadate teme – pesme kako ona muzički izvorno zvuči. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali, dok sam svojevremeno svirao, voleo sam da, svirajući pretežno pesme „Guns ‘n roses“-a, malo „vrdnem“ – nastavim melodiju kako bih ja voleo da zvuči. Muzička ekipa te večeri, naravno, poznavala je sopstveni reperotoar, pa smo mogli da čujemo neke delove pesme „Daire“, „Ljudi, nije fer”… sa novim muzičkim rešenjima (da se tako „administrativno“ izrazim). Da je Gale ćutao, užitak ne bi bio ništa manji.

No, Goran Šepa – Gale nije ćutao. Njegov deo posla jasno može da se podeli na njegove i „ne-njegove“ pesme – “Kerberove” i „nekerberove“. Da se držao nekerberovog repertotara, bilo bi mi mnogo draže da ga slušam. Jasno je da je pokojni Boris nedostižni domaći zadatak za njega (i za mnoge). pa je Gale svoje glasovne mogućnosti koristio sasvim dobro – prebacujući svoj glas u nižu oktavu kad originalnu nije mogao da „uhvati“. Bilo je to vrlo zanimljivo čitanje opusa jedne velike, a u Čačku inače i izuzetno cenjene, grupe.

Opus „Kerberovih“ pesama mi je bio svojevrstan test izdržljivosti, a za Gorana Šepu okidač za erupciju sujete. Kao nekakav pokušaj metala osamdesetih godina, vokalne deonice pesama Kerbera vrište od visokih registara. Goran Šepa osamdesetih bez sumnje je mogao da ih „oduva“ kao od šale. Goran Šepa iz ovogodišnje Noći veštica to nije mogao, ali nije hteo da prizna da ne može; zato je njegovo pevanje sopstvenih pesama izgledao kao skičanje. Bogu hvala što je muzika bila dobra i što sam mogao u ušima da je odvojim od glasa, da je utopim u dobre instrumentaliste, ali… to je bilo jako mučno. Stvarno, ja kao slušalac, ne bih mu rekao ni reč da se šetao oktavama. Verovatno bi mu prijalo da ga uporedim sa Fredi Merkjurijem: koncertne verzije nekih Queen-ovih pesama su mi jako drage jer je Fredi pribegavao zameni gornje za donju oktavu; ne samo da ne zameram, nego mi je drago „da se snašao“. Svaki pevač može da se snađe. Samo lepo treba sebi da kaže: „OK, ja to uživo (ili ja to danas) ne mogu da otpevam“.

Još po nečemu mi je prizvao Fredija na krajnje banalan i iskrivljen način: hteo je da se igra komunikacije sa publikom: da nam malo komanduje kako i šta da pevamo (ili da viknemo). Prvi pokušaj je propao – nismo se odazvali skoro nimalo. Nije da nije mogao da iskupira, ali hhmmm… pomenuh već Sujetu – tražio je da ponovimo („kako to da niste pali u trans od oduševljenja i svaki svoj atom pretvorili u vrisak?“ – recimo da bih tako opisao taj detalj)

“… šta ću ja u svemu tome?”

Da me neko pitao: „A ima li nešto što si na koncertu od Galeta i Smaka hteo da čuješ, ili si išao samo zbog onoga što nije koncert?“, odgovorio bih potvrdno. Rekoh negde na početku da je Gale znao gde dolazi. Ma koliko puta da je hteo da nas zavara kako je kraj, u Čačku, ako ste „Kerber“, ne možete reći da je kraj dok ne odvirate „Srce od meda“. Zato je poslednja pesma na koncertu bila jedina „Kerberova“ koju volim – „Srce od meda“. Pisao je Bora Đorđević, kolokvijalno prihvaćen kao Čačanin. Naravno, onaj ko dolazi u Čačak zna kako treba zatvroriti koncert. I dobro je što je pesma bila poslednja, jer mi je u iščekivanju, koncert učinilo podnošljivim zanimljivim. Onako dobri muzičari nisu zaslužili onako loš Galetov vokal.

Oglasi