Oznake

, ,

Silom prilika, eto, desilo se da se moje (bl)oglašavanje desi oko Nove godine, ili za blog-rođendan. U međuvremenu – možda. Ne mora to da bude loša vest, i ja je tako i posmatram – kao dobru. Ne može da nije tako, ako je sprečenost pokrivena nemanjem vremena zbog posla. A ja baš imam taj razlog. Jednom sam na “fejsu” napisao da sam trenutno srećan čovek, jer mogu da biram između više stvari koje u tom trenutku mogu da radim i da su mi sve te stvari drage, pa da ne znam za koju da se odlučim. Tako mi se, srećom, život trenutno odvija. Dobrim ljudima zahvaljujući, dobio sam priliku da radim, ali se to desilo još prošle godine. Nema veze, ova je bila ta u kojoj sam mogao da se “razmahnem”. U redu, neke sam neoprezno “odvalio u glavu” rukom koja se razmahnula radeći i uživajući u poslu koji radi. Neka praštaju, namera je bila dobra.

Da, sve sam stariji, a čini mi se, još uvek nisam naučio da ne gubim ljude. Hteo sam da kažem onu ružnu reč “da iskoristim ljude”, da bi se uparilo sa “da iskoristim priliku”. Recimo onda to ovako: za razliku od ljudi koje propuštam, prilikama ne dam da prođu neiskorišćene. Ovo se, naravno, odnosi na posao.

Bilo ga je ove godine, opet kažem – zahvaljujući dobrim ljudima: Stvari dolaze na svoje mesto, ali ne mogu da kažem da se u tom uklapanju pomalo i ne krunim. O, da – još kako. No, ono što me drži na dobrim kursu, ono što mi ne da da izgubim navigaciju je dobra namera. Moj matori bi rekao – govorio je i meni i bratu: “Nemoj, pa se ne boj”. I eto, ako sam sa desetak i naviše godina minusa i bio zlonameran (jer, mladost je, kažu, surova i bezobzirna), danas, makar u tom delu nemam sebi šta da prebacim.

Godinu ću pamtiti i po dobrom provodu sa dragim ljudima, kolegama, koleginicama, događajima na kojima sam bio; svideli mi se ili ne, društvo u kome sam bio uvek je bilo, ustvari, pravi razlog posete tim događajima. Umeli smo da izmislimo i povod bez povoda i da ga nazovemo povodom. Moj brat, kad smo nekad ispijali bezgranične kafe, govorio je: “Nije važno ko će da kuva, važno je da se pije”. Tako je i sa druženjima. Mislim, ne da u “normalnim” uslovima ne bih otišao da gledam Galeta iz “Kerbera”, nego ne bih želeo ni da znam da je gostovao. Ali… škvadra je zvala. I bilo je odlično. Ima i onih o kojima nisam pisao, jer, opet – nemam vremena.

Put u Prag, recimo, ovde nisam ni pomenuo. Kad jednom uhvatim vremena da o tome pišem, na rečima „Put u Prag“ stajaće link na tekst. Mislim da će to biti jedinstveni slučaj da neko u tekstu linkuje na tekstove koje je pisao kasnije.

Napredovanje u poslu koji radim van posla, sa putovanjem u Prag deli titulu Utisak Godine. Jednu staru, praktično najstariju zarazu, ove godine sam nastavio da produbljujem, dao joj novu dimenziju i mnogo sam srećan zbog toga. Čitav jedan (najmanje jedan) blog tekst mogao bih da napišem na tu temu).

Ovim tekstom sam otkrio da sam sebi zadao golem domaći za pisanje. Da ne pominjem, na primer, stvari koje sam propustio, koje su ravne propuštanju godišnjice zabavljkanja sa onom koju volite. Srećom, nisam sve godine potrošio. Stigne se sve nadoknaditi.

Ljudi, čitaroci mog bloga (namerni, mahinalni, studiozni, letimični, slučajni), želim vam da sei dogodine srećamo na mom ili na vašim blogovima koliko nam život dozvoli.

Oglasi