Oznake

, ,

Ima li nekoga ko manje gleda filmove, a da ih više citira od mene? Neprovereno, totalno hazarderski, staviću sve materijalno što mi je najdraže na kocku sa kvotom 100:1 na odgovor Nema”. Ako dobijem opkladu (kad je dobijem, jer dobijam sigurno), dobitak poklanjam.

A zašto ne gledaš filmove? Ovo pitanje je logično. Običan čovek je do 42-ge godine života najverovatnije broj odgledanih filmova izjednačio sa brojem godina pomnoženih sa makar 3, ako ne i celih 5. Ja, međutim nisam.

Nisam imao pojma da je problem sa vidom: sa kreveta nisam mogao da čitam titlove – brzo su promicali. Tek kad sednem na pod, video sam na vreme, pa titlovi nisu trčali. Mnogo filozofije, umesto samo jedne rečenice – sa poda je bilo bliže. Dvadesetak centimetara, ali bliže.

Slabovidost je stvorila popriličnu odbojnost prema titlovanim filmovima. No, nije da nisam gledao nijedan. Bilo je toga.

Marlon Brando – prvi put

Valjda nije bilo dečaka mojih godina koji u to doba nije gledao „Supermena“. Za ovo ne nudim opkladu – siguran sam. Mi dečaci smo bili fascinirani moćima Supermena, ali meni je posebno interesovanje privukla uloga Marlona Branda, koji je odigrao nekoliko (možda desetina) minuta. Ko zna, možda me njenova uloga oduševila; i sa tako malo godina sam se pitao kako to izgleda postati svestan svoje sigurne smrti, pa poslati dete da se izbavi – dirnula me ta želja da se nastavi život, makar i da mi ne budemo deo tog života. Uloga Marlona Branda me fascinirala. U kasnijim repriznim prikazivanjima „Supermena“, na ostatak filma nisam obraćao takvu pažnju kao na deo sa Marlonom Brandom.

Marlon Brando – drugi put

I eto, tako mi je postao omiljeni glumac na osnovu te epizodne uloge. Bilo je, zaista, glumaca koje sam gledao u više nego jednom filmu, ali ni izbliza nisu na mene ostavili tako jak utisak. I onda, gde god se trebalo odgovoriti na pitanje “Omiljeni glumac?”, odgovor se znao – Marlon Brando. Treba li reći da nijedan njegov film (dugo posle “Supermena”) nisam odgledao? “Pobuna na brodu Baunti”, “komplet” “Kumova” – ništa.

Prošle su decenije od “Kumova”. Došli kompjuteri, došla multimedija, otišli bioskopi, otišle video trake, došao internet. Filmovi su (bili) dostupniji. Da sam nešto otopio svoj odnos prema filmovima – pa, nisam. Decenije života su od početne nelagode zbog nestizanja da se pročitaju titlovi stvorile stil života (kad me neko pita, recimo: “Pušiiš li?”, ja kažem: “Ne pušim, prestario sam – nisam počao na vreme”; slično je i sa filmovima). Kažem – nemam naviku da gledam. I zaista, naći ću milion stvari koje ću raditi pre nego da odgledam film. Ali, sa “Kumom” je bilo nešto drugačije. Poželeo sam da ga pogledam.

Da li filmovi biraju mene, ili ja njih? I opet Brando, koji briljira. Kum dolazi jer mu reditelj ne da ulogu u filmu; onako emotivno, kako se kaže da je svojstveno Italijanima, rasplače se pred kumom Brandom. I sad ide taj deo u kome ga Brando izgrdi da se ne ponaša tako (mi bismo rekli “kao strina”), da se uspravi, da se bori. Sledio sam se. Nije da sam neki borac, ali sam vremenom izučio zanat. Upravo mi je to bila vodilja kroz dobar eo dosadačnjeg životga – ustani i bori se. Iako mi je vaspitanjem usađeno, to nekako smatram “citiranjem filma u praksi”. Sve mi izgleda kao kad imate nekog rođaka na koga ličite, a nikad ga niste upoznali. Srećete se posle skoro 4 decenije i prepoznajete zajedničke rečenice, prepoznajete nijanse boje glasa koje su vam slične,

Život zasada ide u dobrom smeru. No, pravim i gafove. Veoma teške, grube, glupe. Nepromišljene je eufemizam. Na samom pragu predavanja, odustajanja, predaje, izvučem Marlona Branda iz rukava. I guram dalje.

 

 

 

 

 

 

 

 

Oglasi