Oznake

,

Dolazila je tamo gde sam radio. Sa drugaricama. Ako ste ona, ako pripadate toj veštački stvorenoj grupi, grupi koja je u život izbegla samo sa onim što je uspela da ponese u rukama, nije ih bilo lako steći. Mislim na drugarice. Ali, ona, Glavna Junakinja, je bila, tako nekako, dete koje niste mogli ne voleti. Vršnjaci, su, međutim, i to mogli –  bili su surovi. Imali su sve o čemu ona nije mogla ni da sanja. A oni nisu ni znali da o tome mora da se sanja da bi se imalo, jer se nema. To da neke stvari ni san ne može da donese… za njene drugarice je, već, bilo  “viša matematika”.<

Ipak, imala je jednu Dobru Drugaricu. Mislim da je to bila prva osoba sa kojom se srela u novoj sredini. Prva koja ju je htela baš takvu kao dugaricu. Tako različitu od ostalih.

Mislim da nas ljudima ne čini to da li ćemo učiniti dobro delo, nego to kako ćemo se zbog tog dobrog dela ponašati, da ne kažem postaviti prema onome kome smo to dobro delo učinili. Dobra Drugarica je bila sve ono što je Glavna Junakinja htela da bude, sve ono što devojke srednjoškolke žele da budu. Nije baš uvek bila obzirna prema Glavnoj junakinji – bila je poneki put baš “otrovna”. A Glavnoj nije išlo. Podsmehivale su se “drugarice”, skretale pogled, htele da ne primećuju. Svoje vage i ogledala su brižljivo čuvale (“da ne budem kao… Glavna”).

Sasvim neprirodno

Protiv prirode se ne može, kažu. Ne može se prirodno. Ako se, ipak, krene, znači da je neprirodno.

“Nisam ništa jela” – čuo sam jednom kad je došla.
“Pa, dobro – jedi.”

Nisam roditelj (ni njoj). Deca koja su dolazila tu gde sam radio, bila su tuđa, mada sam ih sve zvao “moja deca”. Tako i Glavnu. Pošto mi je već dete, ona mi nije bilo svejedno šta ću videti; kako kod nje, tako i kod otale dece. Ostala deca, međutim, imala su čitav ”stručni štab” onih koji brinu. O njima. Glavna nije. I zato sam morao da brinem o njoj makar dok je tu.

Jednog dana je došla i rekla kako ništa nije jela dva dana (već je bilo veče). Nije prvi put, ali sam sad već morao da reagujem; imao sam nešto što ja sam nisam stigao da pojedem. Ponudio sam joj.

“Ne mogu da jedem.  Sve što pojedem, povratim”. Brzinom kojom samo misao može da optrči sve ono što zna, pred očima mi se pojavilo:
“Više nije mogla da sluša ni da gleda podsmehe školskih drugova i drugarica, rešila da gladuje, pretrrala i sada klizi u anoreksiju.” Za dobronamerne savete odavno je već našla odvod – kuda da prođu, a da ih ona i ne primeti.

Posadio sam je na stolicu i nešto dramatičnijim glasom sam krenuo da joj objašnjavam ono što je morao neko ko joj je bliži: da ona ne može da bude kao te devojke koje joj se podsmevajui. jer je drugačije građena; ispostavilo se da joj niko nikad nije rekao šta je to anoreksija (nije znala ni šta je to). Posle dva dana, ponovo je došla i rekla mi da je prehladila stomak, pa da zato nije mogla da jede. Da je sada dobro. Svejedno, ja o njoj znam ono što deca u tim godinama i ne znaju da o njima mže da se zna i ne pitajući. Zato joj nisam verovao. Svaki njen dolazak je pratilo pitanje: “Jesi li jela?”

Danas je starija desetak godina. I pametnija za toliko. U poslednjih pet godina sreo sam je dva puta. Po njoj se vidi da gladovanje baš i nije sport koji upražnjava. Nadam se da više nikad i neće. Ni ona ni ijedna devojka na svetu.

 

Oglasi