Oznake

Ponekad kažu za nekog muzičara: najava velikog come-back-a“. Muzičaru, muzičarki, grupi… je to sigurno jako bitno. U trenutku dok ovo pišem, očekuje me isto tako veliki povratak. Veliki za mene. Veoma značajan, jer je to jedna moja velika pobeda. Bez obzira kako je do toga došlo, ali – vraćam se. Sve sam spremio.

Mada nisam hteo o tome da pišem, nisam hteo da stavljam u tekst, moje prethodni boravak na Paliću imao je naslov „Sad i nikad više”. Naravno, radilo se o najavama u vezi sa poslom koji sam tada radio, o kretanjima, planovima menadžmenta koje sam znao… pa, bližila se 2009-ta, već je bio avgust 2008-me. No, za sudbinu posla nije bila toliko bitna svetska ekonomska kriza, koliko jedan detalj koji mi je jasno govorio da to što mi je rečeno u vezi sa poslom nije neistina.

Mahanje s prozora

Palić od tada nisam video. Ni gazdaricu kod koje sam letovao dve godine. Tim „Horgoškim putem” koji vodi do granice sa Mađarskom prošao sam 2010-te na svom prvom putovanju preko granice, o kome sam pisao, Naravno, i svakim drugim putem preko granice; ni o jednom od njih nisam još ni reč na blogu rekao.

Put u Berlin, već sam to jednom rekao, morao je da se desi na bilo koji način (što bi rekla Debbie Harry „one way or another”). Bio je već kraj posla sa decom. I taj Berlin je mogao da bude nešto kao antistres putovanje. Ovi drugi su bili zarađeni. Kao što ću, verovatno, u tekstu o Pragu reći: kad god sam imao vremena i novaca da putujem, desilo mi se da počnem da radim. I tako, između ostalog, povećam i ušteđevinu za putovanja.

Palić je morao da sačeka dok se ne naputujem: Prag, Budimpešta… i kad je na red došao Krakov – više nisam mogao da putujem. Iz predostrožnosti. Godišnji odmor se bližio, a ja sam, birajući između mesta gde još nisam bio, uvek jednim okom gledao na sever, tamo gde je moja zemlja – tamo gde je Vojvodina. tamo gde sam se dve godine osećao kao kod kuće.

Probiranje

I dakle – nema putovanja daleko. Ostajemo u zemlji. Hajde da poslušam savet iskusnijih. Destinacija koju su mi prepotučili bila je skupa. Baš mnogo skupa, a svima nam je bila nepoznata. Bila bi dobra u nekom pogledu, ali ne za tolike pare.

  • A Palić, a Palić?” – progovarao je moj dobri duh;
  • Čekaj, i ja bih voleo, ali da vidimo ima li negde da nismo bili…”

Skupu destinaciju zamenila je pomoć prijatelja. Kaže moj matori da u Soko Banji nije loše (ne, ne ume on to tako jednostavno i hladno; ako mu se nešto svidelo – krene da priča, pa kad se zaustavi). Prvi put je išao kad je bio mlađi nego ja sada. Svež vazduh, na prvom mestu. U redu je. Predlog se prihvata. E onda je došlo nešto što nisam mogao da verujem:

  • hotel ne možete kontaktirati mail adresom – nema je; možete zvati telefonom; u vreme koje sam na poslu; pa, dobro, neka bude – zvaću s posla; jednu pauzu sam iskoristio da zovem za jedan hotel – nema mesta;
  • drugi hotel je takođe trebalo da zovem na isti broj, dakle i u isto vreme; nestalo mi baš bilo kredita (onog što za šesto dinara zovem sve u mreži mesec dana). Odmor se približavao na opasnih mesečak i po dana. Ja sam čekao da istekne period u kome mogu da koristim kredit, da kupim novi, ali… šta ako do tada nestane mesta?

Kako šta? Pa zar mi nije Palić „plan a ispred svih aova“? Pomisao na to da ću ponovo čuti glas gazdarice, da ću možda tamo naći mesto, unapred mi je razvukla osmeh na lice. A kad sam čuo uslove pod kojima bih letovao – e onda se i srce nasmejalo od srca.

Srce se nasmejalo od srca i plan je promenjen – umesto na početku smišljenih sedam dana, promenio sam plan na deset. Polazak je u ponedeljak, u pola sedam ujutro. Sreća zbog činjenice da sam se vratio, posle osam godina, što se ono „nikad više“ ipak neće ostvariti ne prestaje.

Oglasi