Iskušavanje nestrpljenja
Kad bi me neko pitao: „Koju bi osobinu voleo da imaš, a nemaš?“, odgovor bi, bez puno razmišljanja, bio: „Da umem da stanem na loptu“. „Da ne reagujem odmah, da umem da se suzdržim“, pojasnio bih. Na pitanje da od 1 do 20 ocenim koliko sam u tome uspešan, odgovorio bih: „14“. Ovako visoku cifru obezbedile su mi godine. Poslužile su mi da se uvežba veština. U vreme u kome se događa ono što je okosnica moje priče, da me neko pitao isto pitanje, realan odgovor bi bio „-20“ (minus dvadeset)
Jedna od svetinja u dečačkom životu mene i mog brata bio je gramofon. Imali smo sreću da imamo „Tosku“. Da „Toska“ nije bila baš „mačji kašalj“, govorila je činjenica da je imala magnetnu iglu, dok su jeftinije varijante gramofona imale kristalnu. Radio na koji je bila prikačena (preko koga se pojačavala za slušanje – niški „HSR…”) zahtevao je kristalnu. I dakle, morali smo da zamemo magnetnu iglu za kristalnu. Matori kaže da je kristalna lošija, jer daje lošiji ton. No, to za nas nije bilo bitno (sad otvoreno kažem – lažem! Ja sam potajno maštao da ću nekad imati taj gramofon sa magnetnom iglom). Jedino što nam je bilo važno je da gramofon radi, da se muzika „vrti“ i da nas tonovi „otkucavaju“. Ploče su se, naravno, kupovale i nabavljale na razne legalne načine. Reklo bi se da smo Ivan i ja bili mnogobošci od najranijih dana, jer smo se prema svakoj ploči odnosili kao prema božanstvu. Da smo, recimo, sa pločama bili nespretni makar upola kao ja sa svojim kolenima (večito u krastama zbog padova), verovatno bismo ja i brat proveli godine i godine međusobno ne govoreći. Srećom, to se nije dešavalo. Dešavali su se samo oštri pogledi kad se jednom od nas učini da se prsti onog drugog odmaraju na površini ploče. Onaj ko je ovog drugog „ulovio“ sa prstima na ploći, ponašao se kao Stevo Žigon u „Pričama iz majstorske radionice“. Može biti da su to dani začetaka sitničara u meni, ili je on već tada iz mene progovarao kao nasleđen, a da to nisam ni znao…
Toska
HSR…
Magnet na obzorju
Jednog dana do nas dvojice je došao glas da će u našu kuću da uđe muzička linija „Kamacrown“. Nikad u životu pre toga – a samo par puta posle – nisam osetio takvo nestrpljenje. Šta je znao dečak sa petnaest godina, nego da se iskreno divi, da nestrpljivo iščekuje, da broji dane, da nazire kroz novinski papir kvaliteta „Večernjih novosti“, samo u boji, šta se sve na toj crnoj liniji nalazi i da tada nepoznate pojmove dešifruje intuitivno (život bez interneta i pretraživača… ). Da „stane na loptu“? Ma, molim vas… A dani su se vukli. Nikad, čini mi se, u životu nisam željnije čekao da dođe avgust (što smo smatrali „nedeljom letnjeg raspista“, pa, samim tim, gledali da ga odložimo), jer je 18-og, trebalo da iz Beograda dovezemo „lađu“.
Kamacrown K-3206
Volt Dizni je rođen
I da – dobili smo 3-u-1, dobili smo gramofon sa magnetnom iglom, dupli dek, (…) i mogu za sebe reći, jer mnogo volim tehničke stvari – mojoj sreći nije bilo kraja. Brat je svoju suptilno iskazivao. Kad danas pomislim na šta sam sve morao da zažmurim… to mogu da opravdam ili prevelikom željom, ili malim brojem godina (15 u mom slučaju. 14 u Ivanovom). Bajka je mogla da krene – i krenula je.
Kad ste tehnika, kod mene morate raditi rudarski. Tako je i „3-u-1“ odmah krenuo. Ne zna se šta je imalo više radnih sati. Po broju pohabanih delova, reklo bi se da je to kasetofon, ali i brat i ja znamo – najveći radnik bio je gramofon. Kako je ovaj „3-u-1“ sistem stvarno bio sklepan „za one sa jeftinijim ulaznicama“, nedostataka je bilo puno. Ali, bolje nismo imali. Jedan od nedostataka je bio taj da se gamofon najslabije čuo. A kao mezimče – morao je najglasnije. I zato je uvek bio pojačavan do daske; „daska“ gramofona, međutim, nije bila ni do čukljeva „dasci radija“. Što je duže trajao, sva ga je više trebalo pojačavati. A znamo da ni zvučnici neće da daju dobar zvuk ispod određene snage. Volt Dizni je gubio dah.
Šta sam sve radio sa zvučnicima, kakve sve kondenzatore stavljao u „skretnice“ ne bi li se iz gramofona iscedio pošten bas… Danas tom vremenu mogu reći hvala samo zbog stvari koje sam morao da naučim o zvučnicima, o rezonanciji, o decibelima. Pre nego što su u školi došli na red…
Pojačalo vs „3-u-1“
Dobro znam da sam kod zeta viđao, ali mi nije jasno kad je sklopljen dogovor između zeta i mog brata, da se EiNiš pojačalo nađe u našoj kući na dan mog rođendana. Ivanov poklon svom bratu – meni.
Da li je krivac jedan članak u „Pop-rocku“ (intervju sa Lazom Ristovskim), da li stričeva „muzička lađa“, tek ja sam imao ideju da stare uređaje prilagodim novim. „Da se ne baci“ – šeretski bi govorio moj pokojni deda, Ipak, „3-u-1“ i pojačalo mogli su da razgovaraju „preko džempera“. Daleko je to bilo od podnošljivog. O estetici i da ne govorimo. Naročito ja. Za mene je funkcionalnost daleko, daleko iznad estetike. A kad kažem da ne može – onda je funkcionalnost na staklenim nogama.
Zaleđeni tvorac bajki
E onda sam ja (i niko drugi nego ja – ne najveći, već jedini krivac) doneo jednu dalekosežnu odluku: „3-u-1″ ide iz kuće, a zameniće ga komponente jedna po jedna. Kao kod mog strica. Polako, pa jednog dana… Iako ni ja niti iko moj nismo bili građevinci sa čestim i dugim (napornim nadasve) teernima po zemljama Bliskog Istoka, mislio sam da ta izgradnja neće trajati dugo.
CD plejer, kao prvi korak sam, takođe, dobio od brata za rođendan. Jedan prethodni. I on je bio prvi prikačen na polačalo, kome je ostalo još tri prazna mesta. Jedno je čekalo gramofon. Gramofon, koji je brzo trebalo da stigne, samo da se rasklopi 3-u-1, odvoji se kablić koji vezuje gramofon za ploču, precvika žica da se odseku konektori, zaleme se činčevi i uštekaju u pojačalo. Privremeno smo, dakle, ostali bez gramofona. Za nekoga ko se bavi lemljenjem elektronike, ovo priključivanje je dlanom-o-dlan. Eh, da, bilo je planova i za kutiju u koju bi se smestio taj, istini za volju, zaista ogoljeni gramofon. I kutija je bila na čekanju kao i rešavanje gramofonskog pitanja, koje je, eto, dlanom o dlan, „samo što nije”.
Sluh Za Duh 