Slabo pišem o putovanjima u odnosu na to koliko ih volim, koliko im se radujem, sa koliko truda podnosim ono što mi, inače, pada teško na tim putovanjima – nespavanje. Mislim na putovanja izvan granice. A od Praga naovamo (otkako radim ovde gde radim) nije da baš ne putujem često. Recimo, kao što bi neko redovno letovao, tako se ja trudim da negde šmugnem na produženi vikend. Moja firma deli svojim zaposlenima odmor na dva dela – prolećni i letnji. Ako na oba dela uspem da “upecam” po putovanje – smatram da sam kompletno iskoristio vreme.
Ovo bi bilo zamišljeno kao jedna od priča sa putovanja, anegdota, da nije povezano sa jednom mojom osobinom, koja svakog dana može da napiše po neku priču. Cinik u svakome od nas – pa i cinik u meni i to najpre – bi mogao da kaže da teksta ne bi ni bilo da nije prilika da nekome zapušim usta. No, ja ovim tekstom hoću da kažem hvala srećnoj zvezdi.
Deep inside of me
Jedan od svojih najdugovečnijih principa koji pamtim je čuvanje beznačajnih stvari. Trebalo bi da je beznačajnih pod navodnicima, ali neka ga ovako izdvojenog.
U životu uvek neko plati vašu strast: nekada ste vi, a nekada neko ko se trudi da vi u svojoj strasti uživate. U ovom slučaju, oni koji trpe (koji pamte) su džepovi. “Pamte” sadržaj preko nekoliko godina, Taj bitan sadržaj donekle podseća na kruženje energije u prirodi: može se stvoriti, teško se može uništiti – samo prelazi iz jednog džepa u drugi.
Osim “bitnih” papira, džepovi su puni i nepromenjenih stranih kovanica. Ne evro-kovanica, naravno, jer njih možete promeniti bilo gde u Srbiji (jednu banku ipak preporučuju, ali ja neću). Dakle, totalno nebitnih, ukoliko ne posećujete te strane zemlje više nego jednom. U mom džepu, tako, ima čeških i slovačkih kruna, imam par forinti.
Novčanice su ostajale jer sam evre morao da menjam za domicijelnu valutu. Makar mi trebalo za flašu vode. Od svih zemalja do Slovačke (lažem – do Nemačke), najmanje su se, osim u Nemačkoj, evru opirali u Češkoj. U Mađarskoj “ne razgovaraju”, Slovačka je, ako utisak ne vara – malo opuštenija od Mađarske. Ali, neće evro kao bolest (tamo gde neće). Ne nađite se u Slovačkoj bez kruna…
…kao što sam se ja našao. Bila je jedna od pumpi na kojima je pauza. Za sve za šta pauza inače služi. I za tolaet. Sto slovačkih kruna i toalet je slobdan. Pokušaj izigravanja dekice koji se poigrava dok naplaćuje (ali ne i sa naplaćivanjem) nije uspeo. A morao je da uspe, inače – ko zna kad će sledeći put. Alternativa – dijalektičkim materijalizmom obezbediti 100 kruna koje nemate. Ili pozajmiti – od koga. Dao bi, verovatno svako, ali tek sam na početku puta – čestito mi ni lice nisu videli. I onda krenem da tražim slamku u dnu plasta sena. Dnu koje nisam prebrao par godina – dno svojih džepova. Zvecka sitnina na dnu džepa. Ko zna šta krije “Sport Bilijeva torba”. Da vidimo šta tu ima? Nisam mogao da verujem – zveckalo je i 100 kruna!
Da, onih kruna koje su ostale od prethodnih putovanja; onih sto kruna: \”Šta će ti to, šta to čuvaš?\” Kad je muka, na ovo se ne misli, kad sreća sine, kaže se hvala u bilo kom obliku, ali posle…
Šetao bih gradom noseći majcu: “Zovite Me: U Pravu Si”; radoznalima bih pričao priču u originalnom trajanju… Što sam stariji sve više pokušavam da zauzdam sujetu (lagao bih ako kažem da je nemam). Što više pokušavam, sve mi lakše polazi za rukom. Da sam mlađi dve-tri decenije, kao iz topa bih ispalio salvu “u-ta-ta” zajedljivih komentara. Čak sam i vlasnicima rečenice “Šta će ti to, šta to čuvaš?” ispričao ovo o čemu sam pisao, bez trunke hvalisavosti. Zašto bih to radio? Zašto bih rasrđivao dobre duhove? Oni ne vole sujetne ljude. A ko još ne bi voleo da ga voli sreća?
Sluh Za Duh 