Oznake
To je bilo nekad. Jutra na Radio Beogradu, pa izveštaj iz “Automoto saveza Jugoslavije” (sve sam one koji su slali izveštaje znao napamet i po glasu i poimenice). Valjda kao što radi svaki dečak, nekako sam upijao sve te zvuke, sve te reči. I priloge “Drug na drumu”. I mi smo putovali što na more, što na Ohrid, što kojekuda drugde (Vojvodina). Valjalo se učiti kulturi pomoći na putu. Možda je taj neko stotinama kilometara od kuće, a hteo bi da je kod kuće. Mi smo pred kućom i trebalo bi da znamo kako mu je i “o čemu sanja zakovan kvarom”.
Ja nisam vozač, a spremao sam se temeljno. No, život izrežira bolje od Frensisa Forda Kopole, Džon Forda i Martina Skorsezea zajedno: ’92-ge, kad sam napunio 18, krenulo je teško vreme, a 93-će i fakultet (gradativno prema gorem). Vozački ispit nije bio ni u snovima.
Zato što nisam vozač, ovo “drug na drumu” delovalo mi je kao da se dešava nekome tamo, iako matori uvek stane da pomogne kome treba. I onda i sad. Kao učesnik u saobraćaju “sa pešačke strane”, trudio sam se da uvek budem korektan, jer sam tako vaspitan. Mada, ponekad sam bio izuzetno temperamentan kad je druga strana pogrešila. Bio sam dete, a deca vole da ih se shvati ozbiljno, a kad dete misli da može biti ozbilnije, nego kad viče…
I tako smo kao deca bili nezreliji, ali iskreniji u smislu neproračunatosti. Jer, čim vas u činjenje dobra povede rečenica: “Možda neko meni sutra…” vi niste dobri, nego proračunati. Sva je sreća što srećan ishod vašeg dobrog dela neće pitati za vaše pobude. Ipak… ostaje gorak ukus u ustima. Odrastajući i bivajući svesnim da je vozačka dozvola od mene sve dalje (jer sve sam više upoznavao sebe i svoje mane), sve više sam razmišljao isključivo o svom ocu kao vozaču. Jedna rečenica mi je u rangu molitve:
– Moram biti korektan učesnik u saobraćaju jer svaki od tih vozača može biti moj otac. Sigurno mu ne bi bilo lako da mu se u saobraćaj u funkciji pešaka uključi neka budala kao što bih ja mogao da budem. I zato nisam. Proračunato, ali sa moje strane deluje – vozači samnom nemaju problema (makar ne onih namernih). Opet – srećan ishod ne pita za pobudu.
* * * * * * * * * * * * *
Bio je kraj odmora. Kraj mog letovanja. Veoma bitnog letovanja, jer bio je to povratak u Suboticu – na Palić, tačnije – kod iste gazdarice posle osam godina. Kraj, dakle, tog letovanja. Ja sa svim onim “sigurnosnim pojasevima” koje nosim na letovanje: pare “u dve korpe”, dokumenta strogo uza sebe,… samo bez karte za nazad kući. Matori je rekao da će on i gospođa mu (moja majka) doći na Palić da me vrate kući. Voli stari da poseti grad u kome je služoi vojsku, pa koristi svaku priliku.
Ne žurimo nazad. Ne vozimo se prvi put noću. Autoputem ćemo brže, insistiram ja. Matori više voli nekim magitralnim putem. Ima šta da se vidi, a autoputem je monotono (to mi je govorio i brat kad sam prvi put krenuo preko granice). No, da mi se pozitivno raspoloženje ne bi odmah počelo da rastapa pod naletom gneva – matori popušta,
O “benzinu” i ljudima
U našoj porodici, za volan se selo vozeći na “premium” (benzin). Potonje, opet “zastave” trošile su super, a poslednja i plin, ali se benzin kao sinomim za gorivo i danas otme; bezmalo da zastanem pre nego što ću izgovoriti.
Jedna karakterna osobina troje od četvoro nas u porodici (mada ima indicija da je 4/4) je da stvari istrošimo do njihovog fizičkog, ili funkcionalnog kraja. Evo, za sebe mogu reći da je takav slučaj sa kompjuterom na kome radim, no da ne skrećem sa teme. Ima u tom principu ponekad i kockanja. Nastavak ove priče će izreku “Rizik pare donosi”, dopuniti onako kako je, inače, večito oprezni ja i završavam: “…ali i odnosi (jer, inače se ne bi zvao rizik)”.
Sa gasom (plinom govorilo se dok nije postalo “bitno” da je ova druga reč nesrpska, što meni nikad nije smetalo) u rezervoaru i kuponima za besplatan plin u džepu, koje nije bilo bolja prilika iskoristiti nego sada – ukrcavamo se na auto-put. Kupone matori kupio na pumpama kad je točio plin u Čačku. Rešio sad da ih ispuca. Zato smo ciljali samo jednu firmu.
Recimo da je Nevolja znala da u kolima sedi jedan koji Marfijevo pravilo smaatra petim elementom koji gradi svet. Ubrzo se naša vožnja pretvorila u trku za pumpom kojoj je za vrat disao rezervoar koji je izdisao. Pumpe smo ostavljali iza sebe, ali boca se plina nije napila. Ili ne rade, ili ne toče (nemaju). A po svaku cenu matori je hteo da istroši bonove. Sad je došlo do nedoumice koja nikad ne bi mogla biti razrešena, ali se u ovim prilikama redovno javi: “Da li je bolje da smo išli magitralom?” Naišli bi na neku kuću, pumpu… na magistrali nisi sam; sa druge strane, na autoputu pumpe su zagarantovane (samo vi treba da izrazite želju koje biste gorivo hteli na pumpama, koje se periodično pojavljuju i da kažete koju biste firmu želeli – e, pa toga, nažalost, nema).
Lako mi je sada da budem ciničan; te noći smo molili i ono u šta ne verujemo, a ne samo ono u šta verujemo, da se pojavi pumpa jednog snabdevača koja će da toči plin za bonove. Bilo kako bilo, prvi put u svom životu video sam kako izgleda zaustavljanje kola kojima upravo nestaje goriva. Pred sobom smo imali paradoks: “milion načina” da dođemo do plina koga nije bilo. Mogla je to biti jako dobra škola ljudima koji, recimo, bezočno troše vodu, kada kažu: “Što da je ne trošim – ja je plaćam”. Pa eto, kako nam najavljuju – u budućnosti može upravo doći do ovoga što se nama desilo na putu: imaćemo svo blago sveta da kupimo nešto čega fizički neće imati u našem dohvatu.
I dakle, dobili smo situaciju. Rizik je pokazao da, zaista, “pare i odnosi”. Sati iza ponoći odavno su nam već ko rođena braća, tako da nismo ni obraćali pažnju. Kad su ovakve situacije (kad se desi nešto iz čega je izlaz daleko), ja prvo presabiram oko sebe, u sebi, sa sobom… nešto kao popis robe na skladištu Sizif.
Prvi put u svom životu potrošio sam sve minute u mesečnoj tarifi za pozivanje svih mreža. Ispraznila se i baterija (izdisala je). Ostao mi je ceo šaržer minuta za svoju mrežu, u kojoj nemam nikoga! Pao mi je na pamet fejs (u telefonu), ali nisam mogao u to doba da nađem nijednog prijatelja na mreži (da, imao sam i megabajte u mreži). Mobilne telefone nisam imao. Tako nam je ta strana za spasenje propala.
OK, verovatno ćemo morati da sačekamo da svane, da saobraćaj postane freventniji, a onda će stvar da bude rešena. Malo čekanja, koje mi se, kao svako osim fakultetskog čekanja, činilo smislenim.
Matori nije mislio tako. Ko zna – možda je osetio grižu savesti, jer je u jednom trenutku uzeo kantu i krenuo niz auto-put do prve pumpe, Obukao je fluorescentni prsluk, što je situaciju činilo krajnje ozbiljnom (to nikad ne radi). Prvo naseljeno mesto na koje bi naišao je Inđija. Ne bih to nikad znao, ali posle ovog iskustva, neću nikad zaboraviti. Možda nađe nekoga da nas došlepa do pumpe. Sad kad razmislim, to je bila dobra odluka. Kad svane morali bismo da uradimo to isto, isprebijani “udobnošću” sedišta na kojima bismo “otkunjali” (ne verujem da bi tu iko mogao da spava) i bili dodatno “prebijeni” Uz to, bili bismo i gladni, a treba pešačiti…
Ostadosmo nas dvoje (ja i majka) da brojimo šare na putu i, ako se ikada pojavi, neko vozilo. Neki kamion na primer. Oni bi u ovo doba mogli da spavaju, osim ako ih baš ne vuče jaka želja da se dokopaju kuće.
Evo ga jedan. Majka: “E, kad bi ovaj stao da nas povuče”. Eh, kad bi Eni Lenoks došla i rekla: “OK, Sizife, praviću ti društvo do zore, a posle ću potegnuti svoje veze. Znaš kako je – ipak sad spavaju”. To govorim sad, a onda sam samo hteo da odagnam sve neutešno propuštene nade, da se ne uljuljkujem lažnim očekivanjimaq, jer konopci od tih ljuljaški kad puknu – može i kičma da pukne.
Vozila su prolazila, linije na putu su ih dočekivale i ispraćale, i nas dvoje takođe. U neko doba, dopuna gramatike za prvi osnovne: “Zašto reč kamiondžija treba pisati sa velikim K?” Kamion koji je pre izvesnog vremena prošao pored nas, a mi maštali da nas on odvuče do prve pumpe, došao je da nas odšlepa. Pa, mislim da bi mi stvarno varijanta sa Eni Lenoks bila verovatnija. Naravno, matori je došao ranije, kamion je morao da okrene, što se na auto-putu ne može bilo gde.
Lađareva priča
Naša crvena “osmica” sada je bila “prikolica”. Majstor je vozio, a mi još u neverici šta se desilo. Vraćao se, kaže, s puta, kad je video matorog kako ide putem. Bio je, praktično, pred kućom, pa je rešio da pomogne. Iz Inđije je. Kaže ima uspomene iz mog kraja. Onda sigurno zna koliko puta po sto, pa Čačak. Ne uzesmo od čoveka ni ime ni prezime. Bog mu je već dao dobrotu kao dar, Ja mu samo još želim da ga prati sreća ma gde bio.
Sluh Za Duh 