Pre nekoliko nedelja, uđem u fejs nalog, a tamo otprilike ovo: … vi ste jedan od prvih iz vaše zemlje koji je počeo da koristi fejsbuk… Hvala Vam što… Dobro. Nije to razlog zbog čega ovo pišem, ali je dobra polazna tačka.
Da baš nisam znao tačno šta bih sa tim na samom početku – nisam znao. A onda sam polako počeo da osmišljavam svoje bivstovanje: definisanje sebe kroz ono što volim i što radim, a kao posebnu poslasticu, “reklamiranje” radija koje sam slušao svih ovih godina (bilo ih je više). Svi koji su posećivali moj profil na fejsu, osim, recimo, spota koji okačim, mogli su da vide link koji, kad kliknete, otvara se winamp link (skoro sam čuo, a ja iz linux-vizure više nisam u toku, da se Winamp više ne “proizvodi!”, ali ostala je ta fraza). To je, eto, jedno malo hvala tim radijima što puštaju muziku koju volim. I ona stara ideja, o kojoj sam pisao ranije: želeo sam da radio koji ja slušam sluša ceo svet (uz izversna ograničenja, to je danas moguće).
Malo je reći da sam se štrecnuo. sreća je što ovaj blog tekst nastaje jedno duže vreme.
“Pogođen gromom”
Jednog dana – još uvek mogu reći “pre neki dan”, isto sam hteo da okačim spot. Nije bilo problema. Problem je nastao kad sam hteo da okačim link za mp3 plejere (“winamp link”). Istog trenutka se pojavio tekst koji kaže kako upravo pokušavam da okačim ip adresu koja je možda ovo – možda ono (valjda autorska prava, pa da li imam dozvolu da okačim…).
“Plan B”
Svet je za ternutak postao cefalocentrični (makar ovaj virtuelni, da ne kažem web svet). Okrenuop mi se oko glave u više navrata. “Šta ja onda tražim ovde?” je prva misao koja mi je prošla kroz glavu. Ne preterujem. Ja sam od onih koji ne razmišljaju odmah kako da pobegnu, nego kako da se prilagode, ili doskoče novim okolnostima. Zato mi, ipak, nije padalo na pamet da odem, nego kako da se dovijem novonastalom režimu, ili kako da ga “preskočim”. Osim toga, mnogo prijatelja imam na fejsu, koji su mi stvareno prijatelji, makar i ako ih nikad u životu nisam lično upoznao – licem u lice. I zato sam morao da smišljam kako da doskočim Fejsu. Prvo su mi pali na pamet oni fazoni kad promenite slovo u reči (ili više slova) da je “detektor nevaspitanja” ne bi detektovao. U mom slučaju, nije se radilo o nevaspitanim rečima, već o običnim ip adresama: ‘http://neštš.nešto.nešto:nešto‘. ovako napisano (sa brojevima umesto nešto), bila je IP adresa, a, reče mi se već da moram da tražim dozvolu od vlasnika domena… Probao sam razne kombinacije: minus umesto tačke, adresa bez http,… Nije pomoglo.
Dobro, nisam očajavao. Nije da se baš nisam naizlepljivao linkova radija koje sam slušao, ili koje slušam, a i nije mi prvi put u životu da gubim (u izvesnom smislu). Poslednja ideja, koju nisam stigao da isprobam bila je da odmah ispod linka napišem prvi komentar u koji bih stavio ip adresu radija. Verovao samm da ako se od “vlasnika profila” traži da poštuje autorska prava, to ne mora da se traži od onoga ko komentariše postove. Ko hoće baš da bude dosledan, mogao bi da traži i od komentatora da urade isto to, ili, makar, da ako komentariše vlasnik profila, mora da zatraži dozvolu (sitničarenje je moej srednja škola). Ostavio sam tu ideju “da se krčka”. Delom i zbog nekih novih problema koje sam imao, kojima ovde nije mesto više od pomena da sam prvi link posle ovog hladnog tuša od strane “fejsa”, postavio par dana posle završetka jednog “mini nervnog sloma” (prijateljicu sam častio čokoladom jer se tih dana ponašala kao pravi pravcati frend, uz rečenicu “od utorka do subote nisam bio živ”).
Ovaj tekst je čekao. Tokom tog skoro-pa-nervnog-sloma internet sam mogao da koristim samo ako odem kod nekoga u goste. A onda je sve leglo na mesto. Prosto nisam znao gde ću pre. Setio sam se lekcije iz programiranja pre 30+ godina o radu računara u razdeljenom vremenu. E tako sam ja izglerdao: u kratkim intervalima po deo svakog posla, naizmenično – uvek istim redom. Što, pro velikoj brzini, tj kratkom intervalu trajanja rada tih delova stvara utisak da se poslovi obavljaju istovremeno. Na to sam ličio dva dana. Treći sam pokušao ponovo da okačim spot na “fejs”. Delimično i da bih proslavio povratak interneta “u naše malo misto”. Nema veze i ako ne bude mogao da okačim link radija.
“… spalite vi prvo nekog pre njega…”
Ali me kopkalo. I rešio sam da isprobam. Malo dosetljivosti, i evo šta sam rešio: ako već traže dozovlu za deljenje, da ja podelim samo sebi (“Only me” opcija na “fejsu”), pa da vidmi šta će da bude. Ako je samo sebi, to ne bi trebalo da spada u zaštitu autorskih prava. Tako je, između ostalog, i kada kupite neki nosač zvuka. Vi imate pravo da ga koristite… Fejs se nije pobunio. Niko mi ništa nije tražio. Onda sam stidljivo, na prstima, rešio da okačim link koji neće biti privatni. Fejs se ponovo nije pobunio.
Hteo sam da postavim spot za kraj. Kao što to obično radim. Verovatno je jasno koja je to pesma. Umesto toga, postaviću link, ispod moje omiljene završnice mojih fejs objava:
slušajte radio
Sluh Za Duh 