Berlin – izbor destinacije

Praideja, dabome, bila je Hrvatska. Kako odbiti prijatelja, osim ako se ne ispreči skoro-pa-viša sila u vidu ekonomske barijere. Tako sam ostao da sanjam Zagreb. Sanjao sam malo glasnije („pričao u snu“ reklo bi se), dovoljno glasno da čuje brat, koji je taj problem rešio. Šta vredi? Prošlo je poprilično vremena od tada, taman koliko treba da se zaboravi na poziv. I tako ostadoh da sanjam dok nije pozvala školska drugarica. Austrija vikend. Nisam mogao da odolim pozivu. I misli i sve ostalo sa Hrvatske sam okrenuo prema Austriji.

Raspričao sam se. Puno je već mojih poznanika, rođaka, prijatelja znalo gde se spremam. Već sam se video tamo. Počeo sam da štimujem sve ostale obaveze koje su od mene zavisile, da mi se ne poklope sa Austrijom (Bečom, tačnije). I pasoš je stigao. Tačno na vreme da dočeka vest da je put za Austriju je propao jer se ekipa „osula“. Razumem, naravno; porodični ljudi, žene… Dobar provod čine dobri ljudi, i zbog toga mi je bilo žao što je sve propalo, ali, jesam li ja Sizif ili nisam?

Još jednom polazak odozdo. I to: po preporuci školske drugarice sam odabrao neke agencije. Zanimljivo i po mene vrlo nepovoljno je bilo nešto što nisam znao da se praktikuje: ako idete sami, doplaćujete određenu sumu. Navodno, lakše je da vas stave u jednokrevetnu sobu, nego da vam nađu nekoga ko bi pristao da sa vama nepoznatim deli istu sobu… Jedna agencija nije tražila porez na samce (i samice) i ovo je bila priča iz te agencije:

S(izif): „Hteo bih da putujem u Budimpeštu, ali imam nekih obqaveza za koje ne znam da li ću da završim do puta“

I dogovorom sam bio zadovoljan: službenica je predložila (i tako i uradila) da moje ime upiše u svesku, pa je trebalo u subotu samo da potvrdim. Ako u međuvremenu ponestane mesta, zvaće me iz agencije da me pitaju je l idem, ili da oni to mesto ustupe onome ko bi sigurno putovao. Eto, dakle, i taj deo sma rešio, samo što nisam još bio platio. Ostavio sam im i broj telefoa, za slučaj da im se neko javi. Sve je te subote kada je trebalo da se javim. I prošlo kako treba, i ja sam došao u agenciju da potvrdim da idem, i da im dam novac. Kad me tamo dočekao hladan tuš – nema više mesta! Tako hladno! Nisu ni ispoštovali dogovor da me pozovu ako neko bude hteo da ide, da me pitaju hoću li da idem ja ili da ustupe mesto drugome. Ne – jednostavno su me precrtali. Eto, to se zove poslovnost.

Oktobar je dobro „odžombio“ (došao do kraja). Priče o predstojećoj najjačoj zimi u poslednjih… godina su sve više počele da mirišu na istinu. Sedeo sam u sobi i po stoti put slušao reklamu za put na „proslavu Dana republike“. Kad sam ukapirao da imam para za taj put, rekao sam: „Ja ću da idem!“ Mogao bih da slikam sobu kako je izgledala kad sam to rekao. Ona se nije iznenadila – poznajemo se već 37 godina. Rešio sam za minut. Uzalud su bile sve priče da je tamo sada (krajem oktobra) hladno, da je to sever Evrope, da će tada (krajem novembra) da bude ledeno, da ću da se smrznem, možda i navučem neku bolest – ništa! Ja sam hteo da putujem. Rešio i tačka! Jeste, pogazio sam dogovor da ostavim put za proleće, sve je to istina. Ali, hteo sam da putujem. Jaka želja je, valjda, olakšavajuća okolnost. Za sat vremena, imao sam uplaćen aranžman, čekao dan polaska u Beograd, a odatle dalje prema granici. Ako je za moju prethodnu nameru znao makar ceo kvart i okolina, ovog puta nisam hteo mnogo da brbljam. Sve dok nisam krenuo.

A šta vi mislite o ovome?

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s